U svim dečačkim godinama kraj svojih roditelja nisam umeo dovoljno da cenim njihovu brigu i trud. Podrazumevalo se skuvano i oprano, opeglano i kroz prste progledano. Ponekad bi me prenuo mamin zamišljeni pogled nad šivaćom mašinom i pocepanim pantalonama, peglom ili šporetom. Sada znam da nam je njen pogled nekada prtio put ka željama, a sada govori o uspomenama koje nam prede kraj tople peći i vrućih kolača.
Vođen njenim blagim pogledom, formirao sam se kao razigran deran. Od sapuna koje sam pojeo, do potrošenog maminog karmina, kojeg, rekao bih, imam još uvek duboko ušminkanog u svojim nozdrvama i ušima. Njen blagi prekor, dok me je našminkanog vanredno kupala, me je grejao toplotom i sigurnošću. Taj karmin je, verovatno, formirao moj umetnički dar i ostvario kao dizajnera ovog časopisa, kojeg jedva čekam da vidim u ruci moje majke.
Vangla iz prošlog veka
Moja mama načinje 93. godinu. Sada upijam i cenim svaku njenu reč i svaki njen umorni uzdah. I hteo bih da raspletem svako njeno prisećanje i nedoumicu. Dok krpi, firca i štepa priče iz zaborava emocije bujaju, a grudi mi se nadimaju kao tanko testo, koje drhti i diše razvučeno preko stola njenim vrednim rukama. Testo koje u česnici ispunjava verom, ili ispunjava želje naših gladnih očiju. Meni nasuvo s krompirom, bratu štrudla, a tata je bio, kako je on sam govorio „osim sveta“ i voleo je žvalavu tortu. Kud mi željom – ona skokom.
-Mogla bih praviti kiflice sa salom koje ti mnogo voliš – reče mama.
Nikad nisam mario za njih, ali ako ona kaže – volim ih.
Brat je nabavio friško samleveno salo, a ostali sastojci su izmileli iz fioka i kredenca. Vreme je za vremešnu vanglu koju smo `68-me kupili na odmoru u Vrnjačkoj Banji.
-Ju, pa ona ima rupu! – razočarano reče mama.
– Možda je još pod garancijom – dadoh nadu rešenju problema.
Smeh mi je utihnula bujica sećanja prosijalih kroz oko te vangle. Nasmejani roditelji, bajkovito cvetno polje, toplina iz srca i sa neba, brektanje našeg pregrejanog „Fiće“. Blaženstvo lišeno vremena, zamrznuto u sećanju stare vangle. Naravno i pijaca na kojoj smo je, pored igračaka, kupili sve sa porukom „Uspomena iz Vrnjačke Banje“. Ona je ostala jedini opipljivi svedok tog odmora posle toliko zaturenih godina. Ona koja bi, kao dunja, trebala da krasi šifonjer među našim izvojevanim pobedama i trofejima. Očas brat vešto okrpi vanglu i produži joj vek bar još za ovoliko. I tad počinje melodija vaskrsla iz sećanja i kao po taktu maminih vrednih ruku počeše se ređati note poznate, a zagubljene pesme.
Salo iz refrena
Brašno, jaja, mleko, kvasac kao po lestvici i stara vangla ispunjena testom poče da brekće kao naš „Fića“ na usponu. Zaboravismo da razmažemo salo, koje je kao refren pesmi, pa nikad dovoljno ispevanu melodiju počinjemo iz početka. Vredne ruke omekšale testom, doduše i uz asistenciju umešnih kuvarica sa Ju-tjuba, zamešaše žitku masu naših uspomena. I eto i nas u toj vangli, kao u vremeplovu, nas koje mamina ruka othranila i uz kap suze i kap znoja mesila, oblikovala, formirala i poslala u svet svojom ljubavlju utabanim stazama, ka svojim željama i nadanjima.
Možda je to testo nešto deblje razvučeno, ali ni mi nismo tanušni kao što smo vazdan bili. Možda je i gusti pekmez od šljiva sečen nožem, slađi ali oporiji. Ali miris iz šporeta raširi nozdrve i zarumeni obraze, a kiflice sa salom, kao snegom posute vanilin šećerom, sete nas skorašnjeg Nikoljdana i obilja navek pune vangle kolača.
Vratismo se u udobnost kujnice, dok je belina šećera polako prekrivala skrivene staze ka riznicama sećanja. A tu nas dvojica, večito njena deca, pogledom ljubimo tu staru ruku koja nam pruža po kiflicu, dok sakriveni iza stare vangle spuštamo pogled kao nestašni derani čekajući, kao nekad, prekor u sevu majčinog toplog pogleda.
I ko kaže da nikad nisam voleo kiflice sa salom!
