Sa napretkom tehnologije došlo je do izumiranja starih zanata, poput kovača, grnčara, vodeničara. Ti poslovi, ipak, i dalje su izvor prihoda za ljude koji žive u ruralnim krajevima naše zemlje, a epidemija koronavirusa dodatno je otežala njihovo poslovanje.
Vodenični točak na reci Likodri okreće se decenijama, a tradicija tog zanata prenosi s kolena na koleno. Iako mušterija nema kao nekad, od početka epidemije bilo ih je, kažu, još manje, a posla su imali samo za praznike.
„Bilo je ljudi koji nisu smeli ili nisu mogli da dođu da donesu brašno. Imali smo manjak količina ove godine, prethodnih godina je bilo mnogo više, da li se više sejalo, ili je situacija tome doprinela, da se preživi ne može, to je kao jedna vrsta hobija“, kaže Kosa Jovanović iz Likodre.
Mušterije slabo dolaze i kod jedinog kovača u Rađevini, a kada ga izdaju ruke i snaga, kaže, taj zanat više neće imati ni ko da radi. Tada će se, dodaje, u problemu naći meštani planinskih sela koji žive od poljoprivrede, a njive obrađuju pomoću volova, jer je zbog nepristupačnog terena moderna mehanizacija za njih skoro neupotrebljiva.
„Kovač kao kovač nema budućnost. Ovim zanatom ko se bavi ne može da opstane, tehnika je otišla napred mnogo, jer kovački zanat zavisi isključivo od poljoprivrede“, navodi Milan Petrović iz Krupnja.
Oni koji žele da se starim zanatima ipak bave, mogu da račanuju i na podršku države ukoliko imaju registroavano gazdinstvo ili prijavljenu radnju.
„Ja bih napomenula da je prošle godine Ministarstvo poljoprivrede preko Uprave za agrarna plaćanja imalo takođe podsticajna sredstva za ljude koji se bave starim zanatima gde je iznos sufinansiranja bio 50 posto opravdanih troškova investicije bez PDV-a, odnosno 65 odsto za one sa područja sa otežanim uslovima poslovanja i pretpostavljam da će taj konkurs biti i u 2021“, ističe Danijela Marković, direktorka RRA Podrinja, Podgorine i Rađevine.
Stare zanatlije za bespovratna sredstva i povoljne kredite kao mikropreduzeća, mogu da konkurišu i u Fondu za razvoj.
Izvor: RTS
Foto: Freeimages
