Наводно се употребљава у шаманским ритуалима због својих халуциногених својстава, а у многим културама је позната као света гљива. Истина је, ипак, мало другачија.
Њен специфичан изглед је чини веома упечатљивом, то је “она црвена са белим флекицама”, на чијем шеширу се одмарају виле, и представља веома чест мотив на дечијим цртежима.
Можда најпознатија гљива на свету је Amanita muscaria, код нас позната као мухара. Распрострањена је широм северне хемиспхере, али је у скорашње време расађивањем садница раширена и по јужној полулопти.
Њен специфичан изглед је чини веома упечатљивом, то је “она црвена са белим флекицама”, на чијем шеширу се одмарају виле, и представља веома чест мотив на дечијим цртежима.
Мистицизам је тесно повезан са овом гљивом. Наводно се употребљава у шаманским ритуалима због својих халуциногених својстава, а у многим културама је позната као света гљива. Истина је, ипак, мало другачија.
Једињења мусцимол и иботенска киселина заиста изазивају неку врсту халуцинација, док једињење мусцарин изазива мучнину и повраћање. Нису чести тешки случајеви тровања са смртним исходом, али је мухара, без обзира на своју репутацију халуциногене гљиве, ипак отровна врста коју не треба конзумирати.
Упркос имену, мухара у себи садржи једињење мусцарин само у траговима. Поред своје репутације као шаманске гљиве, мухара се везује и за викиншке берсеркер ритуале. Наводно су Викинзи користили ову гљиву да падну у посебно стање свести, тзв. берсерк, када би добијали надљудску снагу и екстремну толеранцију на бол. Посебна група ратника се називала берсеркери и важили су за неустрашиве борце који се не плаше смрти нити рањавања.
Као и многи други митови, ни овај није потврђен у науци и не постоје археолошки и други докази да су Викинзи користили мухару у својим ритуалима, али се мит ипак толико учврстио у свести људи да је добио посебан статус међу мистицима и неопаганима.
Р.Д.Ј.
