Živeti dugo i večno, mogao bi da znači prevod latinskog naziva biljke koju znamo kao čuvarkuća. Zbog svih blagotvornih svojstava koje ima, trebalo bi da je ima svaka kuća.
Čuvarkuća je biljka boga Peruna, gromvnika, kao i kopriva i po narodnom verovanju kada se te biljke stave na krov, nervozni i ljutiti gromovnik neće da pogodi našu kuću jer je ona njegova „rođaka“, kaže gost Jutarnjeg programa Radio televizije Srbije, Momčilo Antonijević, novinar i narodni travar.
Gotovo je nemoguće uništiti ovu biljku, osim da je zalijete sa velikom količinom vode, napominje Antonijević. Ona je sukulentna biljka koja u sebi ima puno vode i evolucijski je prilagođena da u sebi zadržava vodu.
Ne može da se suši i zato se u prirodnoj medicini, odnosno fitoterapiji koristi samo u svežem obliku.
„Mogla bi eventualno da se konzervira tako što se stavi u med, ali sušenje čuvarkuće je nemoguća stvar i zato je treba imati u svojoj kući jer je izuzetno bogata vitaminima“, naglašava Momčilo Antonijević.
Ova biljka u sebi ima puno vitamina A i vitamina C. Vrlo je prijatnog ukusa zahvaljujući jabučnoj mravljoj kiselini. Ima šećera u sebi, sluzi guma, a ono što je jako važno sa aspekta fitoterapije, čuvarkuća sadrži fitoencide – supstance koje imaju snažno antiseptično dejstvo, bore se protiv bakterija i zato nije nimalo pogrešan stari običaj da se ljudima koji imaju upalu uveta nacedi malo soka u ušnu školjku.
„Zbog ovog snažnog antiseptičkog dejstva, čuvarkuća se preporučuje i u lečenju organa za disanje i varenje. Lek spravljen od čuvarkuće i meda, jako pomaže ljudima koji imaju problem sa bronhitisom. Generalo se taj lek preporučuje i ljudima koji imaju čir na želucu ili dvanaestopalačnom crevu“, dodaje narodni travar.
Čuvarkuću često porede sa alojom i mnogi tvrde da je čuvarkuća naša aloja, mada je to poređenje pogrešno. Aloja je biljka poreklom iz Afrike iz porodice ljiljana, a ne kaktusa kako neki misle.
Postoji više vrsta aloje, ali korisne su dve – aloja arborensens i aloja vera. Za lečenje se upotrebljavaju samo biljke starije od dve godine.
„Lekovi od aloje se prave tako što se otkine list ili više listova, prebrišu se vlažnom krpom i ostave nekoliko dana na tamnom i hladnom mestu, idealno bi bilo u frižideru“, napominje Antonijević.
Zašto se ovo radi? Zato što list i biljka sa koje je otkinut pokušavaju svim snagama da se regenerišu i povrate u prvobitno stanje. Baš zahvaljujući tim biogenim stimulatorima koji se tada javljaju u većem obimu, čije prisustvo je dokazao ruski lekar Filatov, aloja se koristi i za lečenje kože, kao i za lečenje želuca i čira na dvanaestopalačnom crevu.
Preparat sa medom može da se spravlja i od aloje, mada ona nije prijatnog ukusa kao čuvarkuća, gorka je, ali može da se jede, jedino treba imati u vidu da ima blago laksativno dejstvo.
Čuvarkuća može da se koristi i u formi masti za negu i lečenje problema sa kožom. Travari veoma poštuju čuvarkuću kao lek protiv herpesa, što znači da ona ima i antivirusno dejstvo. U tu svrhu se posebno kombinuje sa matičnjakom, koji je biljka broj jedan kada je delovanje na virus herpesa u pitanju.
Da biste napravili potpuno bezbedno i efikasno sredstvo za jačanje celog organizma, a prvenstveno organa za varenje i za pojačavanje odbrambenih sposobnosti našeg organizma, potrebna su samo dva sastojka – 21 sveže ubran list čuvarkuće, pažljivo opran i prirodan med.
Listove čuvarkuće samleti u blenderu ili sitno iseckati. Na 21 list čuvarkuće dodaje se 150 grama meda. Pažljivo se pomeša, sipa u teglu i čuva u frižideru.
Svakog jutra na prazan stomak se uzima po jedna kafena kašičica ove smeše. Poželjno je da se pola sata posle toga ništa ne jede, čak i ne pije.
Narodna medicina ovo preporučuje posebno protiv sindroma policističnih jajnika
Izvor: RTS
Foto: Ljubica Petrović
