Građani sela Brekinje u blizini Bosanske Dubice ponosni su na biljku po kojoj je ovo selo dobilo ime. Toliko ponosni da su ovo staro plodonosno drvo, skoro potpuno iskorenjeno u našim krajevima, ponovo zasadili ispred rodnih kuća. Da nije njih, na našim prostorima skoro da ne bismo ni znali za postojanje ovog drveta koje je nekad hranilo brojne srpske siromašne porodice.
Pekmez od brekinja
Za ovaj recept beru se brekinje pre nego što omekšaju od mraza, kako bi pekmez imao kiselkast ukus.
1kg brekinja
500g šećera na svakih 6dcl soka
Operite brekinje, iseckajte i stavite u veliku šerpu. Dodajte vodu da ih potpuno prekrije, stavite na šporet pa kad provri, smanjite da se kuva oko 40 minuta na tihoj vatri, ili dok plodovi ne omekšaju. Sklonite s vatre i stavite u cediljku da se polako ocedi. Nemojte pritiskati, da ne dobijete mutan sok. Ostavite da se sok polako iscedi preko noći. Ujutru isceđeni sok izmerite, pa u odnosu na to koliko ste ga dobili, izmerite odgovarajuću količinu šećera. Pomešajte u šerpi sok i šećer i lagano zagrejte dok se šećer ne rastvori. Kuvajte na tihoj vatri pola sata, proverite na hladnom tanjiru da li je marmelada dovoljno gusta. Ako se napravila korica, vreme je da se sipa u prethodno zagrejane tegle. Ostavite da se ohladi i stavite na hladno i tamno mesto. Ova marmelada odlično ide uz divljač.
Brekinja, (Sorbus torminalis) belogorična je vrsta drveća iz porodice Rosaceae. Prirodno je rasprostranjena u zapadnoj, srednjoj i južnoj Evropi, severnoj Africi, na Krimu i Kavkazu, u Maloj Aziji i Transkavkaziji. Najstariji pisani izvori o brekinji sežu u daleku prošlost. Rimski veleposednik i pisac Markus Porcijus Kato Cenzorijus (234. – 149. p.n.e) u delu „De re rustica”, koristi ime „Sorbum”, a temeljni opis brekinje dao je Gaj Plinije Drugi (Stariji). Sve do nemačkog reformatora Martina Lutera nema nikakvih pisanih zapisa o brekinji. Luter u dopisivanju s prijateljem Agrikolom spominje brekinju i njene plodove. Godine 1546, Hijeronimus Bok prvi je štampao sliku brekinje. Najstariji sačuvani herbarijum s listovima brekinje potiče iz 1531. Sakupio ga je Cibo, a čuva se u Rimu.
Brekinja raste do 900m nadmorske visine, i to mozaično, odnosno, pojedinačno ili u manjim grupama, pomešana s ostalim vrstama, uglavnom u šumskim zajednicama hrasta kitnjaka, na prisojnim položajima. Može se naći na brežuljkastim terenima (150-400m nadmorske visine) na dubokoj, humoznoj zemlji, u zajednici hrasta kitnjaka i običnog graba. Iako retko, brekinja dolazi i u zajednici hrasta lužnjaka i običnog graba, na suvljim terenima.Brekinja je skoro potpuno zaboravljeno drvo u Srbiji. Dok ne sazre, plodovi su prilično gorki – kaže Igor Milosavljević koji je posetio selo Jasiku i tamo naišao na ovo drvo. – Ni meštani nisu znali o kom se drvetu radi dok im jedan starac nije objasnio da je to staro i vredno drvo, objašnjava Igor splet okolnosti koje su dovele do toga da brekinja ne padne pod udarcima sekire, kad su meštani krčili prostor oko crkve Svete Petke koju su nedavno sami sazidali.
– Predanje kaže da je brekinja rasla isključivo tamo gde su manastiri. Stvarnost kaže da je plod ovog drveta izuzetno zdrav, okrepljujući, kiselkast. Sazreva negde kad počnu prvi mrazevi, krajem oktobra je najbolji za jelo, a ukus je sličan drenjinama, od kojih se razlikuje po tome što ima više C vitamina, kaže Igor Milosavljević, poručujući da bi u borbi protiv virusa ovo drvo bilo idealan pomoćnik.
Brekinja naraste kao stablo do 25-30 metara. Okruglaste je, guste krošnje i ravnog debla, promera 50-70-100cm. Kora brekinje u mladosti je siva, sjajna i glatka, a kasnije tamnosiva, krupno nepravilno raspucana. U jesen lišće dobije lepu boju, koja se preliva od žućkastonarandžaste do crvenkaste. Cveta u maju i junu, a prvi plodovi javljaju se tek posle 20 do 30 godina. Plodovi su jajasti, smeđi sa svetlijim tačkicama, sitni. U 1kg ima nešto manje od 3.000 plodova. Dozrevaju u septembru i oktobru, a poznavaoci kažu da je najbolje brati ih posle Miholjdana. Imaju do četiri izdužene, tamnosmeđe, oko 7mm dugačke semenke, a rasprostranjuju ih životinje, najviše ptice. Seme, posejano u jesen klija sledećeg proleća ili vrlo često preleži 1-2 godine. Puni rod je svake dve godine ili tri puta u četiri godine.
– Brekinja je čudesno drvo, neuobičajeno za naše današnje prostore. To je drvo koje ima specifičnu težinu veću od vode: ono je jedno od retkih drveta koje tone u vodi – kaže Stojan Banjac, nekadašnji direktor Centra za kulturu Bosanska Dubica. – Brekinja ima izuzetno lekovita svojstva. Njena kora se koristi kao lek za šećerne bolesti. Ima i plodove koji su veoma lekoviti, a zanimljivo je da ne može da nikne iz zemlje ako njena sićušna koštica nije prošla kroz sistem za varenje životinja koje je jedu. Od brekinje se pravi nekoliko instrumenata, recimo, flauta, i prave se klavirske dirke, valjda zbog njene težine. Brekinja je, nažalost, istrebljena. Nju sad ima samo nekoliko zanesenjaka koji su je posadili radi uspomene na ime svoga sela.
Čaj od brekinje
Koristi se mlada kora drveta. Tri kašike usitnjene kore sipaju se u 1l hladne vode. Ostavi se da odstoji preko noći. Ujutru se zagreva do ključanja, procedi, prohladi i pije. Sme da se pije najviše 3 šolje dnevno. Čaj je opor, ali se pije bez bilo kakvih zaslađivača. Sme da se pije najduže mesec dana bez prekida.
Brekinja u mladosti dobro podnosi senku, a kasnije traži dosta svetla. Otporna je na sušu, hladnoću i kasnije prolećne mrazeve. Stabla u senci rastu sporo, ali u optimalnim uslovima raste brže od hrasta. Može da doživi oko 100 godina, a prema nekim izvorima, postoje primerci stari i preko 200 godina.
Kad posle mrazeva plodovi brekinje sazru, postaju kašasti, slatki i ukusni. Jedu se sirovi ili se od njih prave kompoti i marmelade, a ukus je sličan marmeladama od šipka. Pre su služili kao hrana siromašnih, a od osušenih plodova pravilo se i brašno. Sadrže mnogo tanina pa su se od starih vremena upotrebljavale za zaustavljanje dijareje. U plodovima ima mnogo šećera i organskih kiselina, a malo vitamina C (oko 10 mg%). Jedu ih ptice, srne, jeleni, miševi, veverice i puhovi. Lišće brekinje u samom je vrhu najomiljenije ishrane srna i jelena. Drvo brekinje koristi se i za izradu orgulja, čembala i – škotskih gajdi. Budući da se drvo brekinje ne širi i ne skuplja, upotrebljava se za izradu mernih instrumenata, a cenjeno je i u industriji furnira. U zapadnoj Evropi u poslednjih nekoliko godina drvo brekinje dostiže vrlo visoku cenu, zbog čega joj preti izumiranje, ako se ne poradi na njenoj obnovi.
I. R.
