Ukupno 1,25 hektara, a ovde, ispred kuće je 25 ari, takozvani pokazni vinograd. Najviše se oko njega trudim jer mi je pred očima – kaže Branislav Anđelić, čija vinarija Plavinci nosi ime po potesu koje je ime dobilo po plavom odsjaju od vinograda ovog kraja. U selo Zaklopaču, gde se vinarija nalazi, pre nekoliko godina povukao se od velegradske vreve i započeo novu poslovnu priču. Ovaj ekonomski konsultant i danas spaja dve ljubavi – prema ekonomiji i prema prirodi, a njegova organska vina veoma su tražena i skoro sva brzo rasprodata.
Većina vinara ili potiče iz vinarskih porodica ili je imala neki prethodan poslovni život i onda je promenila karijeru u vinarsku. Naš sagovornik je iz ove druge priče. Od uspešne poslovne karijere, vezane za ekonomiju i konsalting stigao je do vinarije s perspektivom i kvalitetom koji obećava. Na pitanje šta ga je pokrenulo da se okrene vinima Branislav Anđelić odgovara – slučaj.
– Imao sam sreće, došla je svetska ekonomska kriza i propala mi je firma – kaže Branislav Anđelić, u čijoj je poslovnoj biografiji i mesto direktora Zavoda za informatiku i Internet Republike Srbije i eksperta Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) za informaciono društvo i ekonomiju znanja. – Imao sam jednu ozbiljnu konsultantsku kuću u Beogradu, sa grupom partnera, i naporan posao, znate kako ide: veliki stres, mnogo sati rada dnevno i 2007. počeo sam da tražim plac negde u ovoj okolini, bez ikakve namere da se bavim vinarskim poslom, već da pobegnem od telefona. Napravio sam ovu kuću, ona ima 40 kvadrata, što je sasvim dovoljno da se provede dan. Onda je došao drugar iz Župe koji se inače bavi vinogradarstvom, pogledao ovaj plac koji je bio livada i rekao “ovo je Bog dao za vinograd, jugoistočna padina, blizu Dunava, dobra zemlja”. Setio sam se svih onih izreka “ko voli da radi, vinograd nek sadi”, “vinograd traži slugu, a ne gospodara” i rekao da sam došao da se odmaram od posla, i da tako nešto ne dolazi u obzir.
Međutim, kaže naš sagovornik, pokolebao se kada ga je ovaj iskusni vinogradar posavetovao da izabere otpornu sortu koja neće zahtevati mnogo rada, a time ulazi i u organsku proizvodnju, jer nema ni đubrenja ni prskanja, kao i da je za to najbolje da poseti Institut u Sremskim Karlovcima.
Organsko je dobro
Vinarstvo je generacijski posao, ne mogu u jednoj generaciji da se steknu velike pare, naročito ako imate malu proizvodnju jer su fiksni troškovi praktično isti za sve. Treba sigurno dvadesetak godina da se brend razvije, da postane prepoznatljiv. Plavince su počeli da povezuju s organskim vinom i veganskim, ali moj cilj je da moje vino ne piju zato što je organsko, već zato što je dobro.
– Institut je razvio dvadesetak otpornih sorti i svake godine prave pomalo vina od svake sorte za naučne potrebe. Probao sam razna vina, ali mi se najviše svidela panonija. Profesor Cindrić, jedan od autora te sorte, igrom slučaja bio je tamo i rekao mi je da je to dobar izbor i da od svih sorti koje je stvorio panonija ima najviše potencijala za vrhunsko vino.
I tako se ovaj ekonomista koji je magistrirao finansije na Državnom univerzitetu Vašington SAD, bez ikakvog predznanja i tradicije, upustio u vinsku avanturu, na ukupno 1,25 hektara vinograda. Po savetu stručnjaka nabavio je 930 biljaka, kako bi ih posadio u guste redove jer nije hteo da se zasad obrađuje traktorom.
Bilo mi je interesantno da malo čučnem i okopam oko biljčica i mogu da kažem da nije bilo lako napraviti 930 čučnjeva – išao sam četvoronoške od upale mišića. Sledeće godine, kad su biljčice porasle, došao mi je drugar i šokirao se kad je video koliki je zasad, pošto se od ovoliko biljaka dobije oko dve tone grožđa, odnosno, hiljadu litara vina, a ja nisam imao ni podrum ni opremu. Bilo je ili da čupam biljke, ili da krenem u proizvodnju. Mislim da je onih 930 čučnjeva presudilo, da ne bude za džabe.
Ipak, kaže, đavo mu nije dao mira, jer panonija je belo grožđe i daje belo vino, a on voli crno. I tako je uskoro kupio još jedno parče zemlje u Zaklopači, malo iza brda na kojem je smešten njegov prvi vinograd, na idealnom mestu. U Nemačkoj je našao sortu regent, jer u Sremskim Karlovcima nisu imali crne otporne sorte. Vino koje su mu Nemci ponudili nije mu se baš dopalo, kaže, ali je shvatio da ima potencijala jer su ga ukrštali da bi dobili crno grožđe, od koga može u hladnoj klimi da se pravi mediteranski stil vina jer kod njih ne mogu da dozre ni kaberne ni merlo ni širaz ni pino, pošto nema dovoljno sunca i vina su im slaba.
– Kad sam zasadio, shvatio sam da je to sad već ozbiljan posao i da mogu da prodajem vino. Pošto sam u startu odlučio da sve bude organski i eko, pronašao sam sertifikacionu kuću, osnovao poljoprivredno gazdinstvo i tako sam krenuo. Treće parče zemlje kupio sam 2013. i tu sam zasadio panoniju i regent, ali sam dodao nešto malo makselana, za roze. I to je to, za sada – kaže Anđelić.
– Zašto organski? Iskreno govoreći, zato što sam lenj i ne volim da radim, a mene su slagali da u organskoj proizvodnji nema ništa da se radi zato što se zemlja ne ore nego se samo kosi, ne prska se, ne đubri se i od posla imate rezidbu, vezivanje i berbu – kaže Branislav Anđelić u šali, iako je, pre nego što se upustio u ovu avanturu, dobro proučio kretanja na tržištu. A ona kažu da potrošnja vina stagnira, dok je potražnja za organskim proizvodima u poslednje dve godine drastično porasla. I upravo tu leži šansa novih vinara, koji imaju priliku da započnu novu utakmicu, sa mnogo boljih pozicija.
– U Evropskoj uniji zadnje tri godine potražnja za vinom ne raste, proizvodnja je veća od potražnje, tako da imate 20 do 30 miliona hektolitara vina viška, a države im plaćaju da ga unište, da ga pretvore u sirće. Međutim, u okviru te potražnje, potražnja za organskim vinima raste 20 posto godišnje – kaže naš vinar, koji je na najbolji način iskoristio znanje iz ekonomije. – Mislim da uopšte neće biti problem sa plasmanom. Pre dve godine od proizvedenih i kupljenih 200 miliona litara vina, 40-50 miliona je bilo organskih, sada ih ima 70-80 miliona, i tako segment postojećeg tržišta osvaja organsko vino. Tako je nova tradicija u nordijskim zemljama da se uglavnom pije organsko vino. Što se veganskog vina tiče, ono je slučajno vegansko pošto u Srbiji imate samo jednu farmu organskih krava u Čurugu i oni nam ne daju svoj organski stajnjak jer im treba da prave svoje organske žitarice kojima hrane svoje organske krave koje daju organsko meso i mleko, i to je jedan zatvoreni sistem.
Kako ističe, vrlo je rizično uzimati stajnjak zato što se krave hrane svačim, a i zato što i higijenski uslovi u puno farmi nisu najpovoljniji pa se pojavljuju nematode koje preživljavaju kroz provabni sistem krave. One su ubitačne za vinograd i desi se da se sa stajnjakom unesu i hemikalije i nematode. Zato se u startu odlučio za biljni kompost, odnosno, trava koju pokosi, istruli i nahrani lozu, što se, kaže, pokazalo potpuno dovoljnim.
– Takođe, ništa ne dodajemo u vino, ono fermentiše na divljem kvascu koji je došao iz vinograda, a belo i roze vino bistrimo bentonitom, što je glina. Vina se inače, posebno crvena, bistre jajima, mlekom, goveđim i svinjskim želatinom, i ta sredstva uvek ostanu u vinu. Mi ne filtriramo vina, samo bistrimo bela i roze, a crvena niti bistrimo niti filtriramo. Zbog toga je ovo vegansko vino jer u celom procesu proizvodnje nema dodira sa bilo čim životinjskim. Veganska vina su jako popularna u Americi, sad tražim tamo da otvorim tržište, iako imam premalo vina za njihove pojmove, ali mi je dosta da dobijem jedan restoran sa 500-600 boca godišnje, čisto zbog reputacije – kaže Branislav Anđelić.
Naš sagovornik kaže da sva vina proda do decembra, i da je slična situacija i kod ostalih proizvođača organskih vina u Srbiji, a ima ih četiri, za sada. Ipak, kaže, situacija se menja jer su ovaj trend prepoznali veliki proizvođači i ušli u proces konverzije ka organskoj proizvodnji koji traje tri godine.
Za jedan hektar 50-60 hiljada evra
Proizvodnja je jako skupa, za hektar vinograda treba vam 50-60 hiljada evra, ne računajući objekte i opremu. Sad su se stvari malo promenile, država je sada povećala subvencije, i sada je to malo lakše, postoje čak i subvencije za organsku proizvodnju, ali samo za zemljište. Ipak, 20.000 po hektaru imamo subvencije za organsku proizvodnju, a Hrvati imaju 80.000 po hektaru, Mađari imaju još više, kaže Anđelić.
– Kovačević je u organsku proizvodnju ušao sa preko 50 hektara, takođe i Temet, ali samo za moravu, pošto je to sorta koja je poluotporna, ona je rođena sestra moje panonije. U sertifikaciju je ušao Jović iz Knjaževca s kompletnom svojom linijom i Todorović iz Knjaževca koji je iz Francuske doneo ideju o organskim vinima i od starta je u toj priči, a i vinarija Bikicki je krenula ove godine u konverziju. Druge, manje vinarije koje prave vina za koje znam da ih prave organski, ne ulaze u proces sertifikacije – kaže Anđelić. – Sagmajster, Maurer prave prirodna, poštena vina, ali iz nekog razloga neće da ulaze u sertifikaciju. Kad veliki uđu u tu priču, ponuda će biti mnogo veća, ali ja se ne plašim jer imam specifične sorte koje niko drugi nema. Nemam nameru da bitno povećavam kapacitet, već jurim kvalitet, a s time ide i povećanje cena. Moj poslovni plan je da za deset godina flaša košta sto evra i da ostane na tih tri i po do četiri hiljade flaša. Za to je potrebno dobiti i međunarodne nagrade.
Vinarija Plavinci ove godine na Balkanskom šampionatu osvojila je dva srebra s vinima Selena i Indigo. Na istom takmičenju Ćilibar je pre dve godine dobio srebro, a Ramonda roze bronzu.
– Kad sam krenuo u proizvodnju razmišljao sam da ovu vinariju i sve oko nje pravim da bih se pripremio za penziju, kao usputni posao jer sam radio finansijski konsalting, i to vrlo uspešno. Međutim, svetska ekonomska kriza poremetila mi je planove i sad je konsultantski posao usputan, a proizvodnja vina i vinski turizam moj osnovni posao, iako još uvek ne može da mi donese dovoljno novca da živim na način na koji sam navikao, mada živim skromnije. Ali, imam čvrste planove.
