PRAZNICI BUDE SEĆANJA
Dokle sećanje seže, a Boga mi daleko je to, sve moje vezano je za rodno selo pokojnog oca. Sva sećanja u beloj kući zidanoj na četiri vode, na kraju zaseoka sa našim prezimenom. Tamo na bregu gde su ruke letele u zagrljaj jedine žene koja nas je volela kao majka – naše strine Doke, Dobrine. Dobre duše ispucalih ruku od težačkog rada koje mirišu na mleko i štalu istovremeno. Današnjoj deci to je, verovatno „fuj“ i „bljak“, ali nas je opijao taj miris jer mirisao je na selo, na detinjstvo, na najlepši period naših prilično izrađenih života. Mirisao je na običaje i praznike, na vrele lepinje i kravajčiće iz zidane furune, na sir i smlečac, na mladi kajmak iz kog se još mleko cedi. Mirisao je na miris Božića, onaj poseban kada danima pre praznika sve užurbano diše, živi i postoji. O običajima ne bih, jer sto sela sto adeta. Ali o mirisu snega, izmaglice koja se zorom, pre prvih petlova, budi, razastire po čitavoj valjevskoj nahiji, o Tucindanu i prangijama, o tome hoću. Bile smo gradske devojčice, nekih 14 godinica nakupljenih u sito života. Već nas je dobrano prosejalo, znale smo sve, pomusti, naraniti, očistiti štalu, poleći kravama i sitnoj stoci.
Dobro došle u Dokin zagrljaj
Dobro došle u selo, da proslavimo Božić i pripomognemo strini. Sneg preko struka, uz put jedva izašle. „Onaj“ kako je pokojna Doka zvala svog muža a našeg strica, nije imao kada da dođe po nas pa se prilično namučismo menjajući autobuse. Ništa nam nije bilo teško jer smo znale ko nas čeka željno na kućnom pragu, ko nam se raduje i kome idemo. „Dobro došle cvrglanke moje“ raširenih ruku i osmehom iz potiha čuje se sa kapije. Namešta maramu, kosu vraća u nju, onaj jedan čuperak što večito viri iz uredno upletenih pletenica. Trčimo joj u zagrljaj skoro obarajući je na zemlju. Tople ruke i još toplije srce raduju se kao da je ona dete. One suze sa kojima nas je večito dočekivala i ispraćala vešto krije krajem marame, to je, kao, od smeha, zacenila se. I dok joj sneg kvasi maramu, a gumane već ne oseća na prozeblim tabanima, ulazimo u letnju kujnu. Tačnije, kuću sa špajzom i „odelenjem“ u kome je stari zeleno beli, hiljadu puta popravljani, kredenac, onaj sa staklima koja se vuku u stranu i vratancima koja škripe. Do prozora „šestoperca“ kako smo ga zvali, jer je deljen na šest oknica, stajao je dugačak drveni sto i zelene stolice, isto drvene, što se klate ako malo jače zasedneš. I jedna klupa za one malo krupnije građe. Smederevac još od pet jutri brekće, na njemu čaj od zove, a u rerni krčka pasulj prebranac. Badnji dan je sutra, kupio je „onaj“ i malo ribe u gradu, ali to se ne računa bez dobrog pasulja.
I po redu – prase
I dođe on, sav zadihan, u ruci desnoj drži prase, uhvatio ga za nogu, stiso kao da je sudnji dan. Ono prase skiči, ciči, batrga se, samo što nije izliv krvi u mozak doživelo, ne sluti mučeno da će za satićak biti na ražnju. Sestra drži prase za donji deo, da ne gica, on nožem zaseče. Kao da se ništa nije desilo, nastavismo priču, ono prase zakači za mengele i krenusmo da ga šurimo. To je naš posao, do najsitnije dlačice. I uši da mu dobro operemo, nos, nogare i papke. Kad ga je dobro uredio, oprao i iznutra i spolja vrelom vodom, joj majko rođena kakvo je uzbuđenje bilo kad je guda ubačena u furunu. Pa ne možemo da dočekamo da bude pečena. A ono potiho se peče, na laganom žaru koji je ceo dan spreman, dok ispod stoji dugačka tučana tepsija u koju se kap po kap izliva žuto zlato – pretop. Voda nam ide na usta od same pomisli na vruć pretop sa kajmakom i vrelim kravajčićima. Ali, post je, treba se pričestiti na Božić pa će pretop morati malo da sačeka a i strina će sveže lepinje ispeći na sam praznik. I tako, dok čekamo našu gudu iz furune da iskoči, čuje se prangija sa drugog brda. Eno ga Mijo sa Glavice ispeko svoje pa puca da se čuje. Takav je običaj, kako ko ispeče pečenicu, tako pukne prangija u selu. A mi sa strinom pogađamo ko je, sa koje strane se čulo i da li su pjani pa zapucali ili su stvarno završili.
Mi čekamo naše. I izađe iz furune, kao na suncu pečeno, hrska ona koža dok se proba nožem da proveri dal je gotovo. Miriše pretop, puši se cela prostorija, gledamo u uši i repić, rado bi ga otkinule i šmugnule. Ali, nećemo da se grešimo, postile smo i Božić je. Da je bilo koji drugi praznik taj rep i te uši već bi dobili noge.
Dobro veče Badnjače
Badnji dan, snežniji u životu nisam dočekala, svečano je počeo posnim doručkom – hleb sa džemom od kajsije i čajem (prepržen šećer sa vodom). Čitavog dana sve je bilo nekako tiho, mirno, sedeli smo u kući, gledali televiziju, ona tri kanala koja su tad postojala i bila dovoljna da se nauči, vidi i nasmeje. Veče, ono posebno, u selu nekako pre smrkne. Već oko pola pet od snega svetli mrak. Pada, ruže jesenje pod njim se lome, stazice ne možemo da očistimo, malo malo pa u kuću uđemo da stavimo na Smederevac mokre čarape da se suše. U neko doba, čuje se kucanje na vratima letnje kujne „Dobro veče Badnjače, dobro ti Bog dao“ čujemo strinu kako izgovara. A na vratima on sa punim naramkom sena u rukama, smeši se, brk mu drhti od miline, ulazi u kuću dok ga zasipamo žitom, kukuruzom i orasima. Lete oni orasi po kujni, drče po podu, razmilelo se žito kao mravi do poslednjeg ćoška, mi podvriskujemo od sreće, a on prostire slamu pod sto i unosi badnjak. A badnjak veliki kao kuća, jedva ga kroz vrata provlači, namešta, razmešta, sav se zadihao ali nikad kao tada nasmejan i veseo. Na stolu sve što je strina spremila, jedemo ćutke, čuje se po neko „mljac“ ali tiho, čak i ne pričamo što je za nas teško izvodljivo. I rano ležemo u krevet, treba ustati sabajle, sneg je napadao preko struka, a služba već u pet počinje. U tri jutri, obučeni kao za Severni pol, krenusmo u crkvu. Brat, bliznakinja i ja. Mi ćemo prvi, pa uz put svraćamo po komšije.
Pravo kući!
– Nemojte da mi svraćate kod Pištolja, Alije i u Petariće posle službe, odmah kući. I nemoj da ste pili nešto tamo kod crkve, dođite normalni pa kad sve obavimo ite gde ‘oćete – savetuje nas ona o kojoj najlepše pišem, tobož strogo, a i sama zna da je to neizvodljivo. Barem ono vruće vino kod crkve, za ostalo ćemo videti. Uz smeh, dozivanje komšija i buđenje sela, isprtismo i tih pet kilometara puta. Pop Obren, zvani Boban, miljenik žena iz svih okolnih sela, raspoređuje nas da stanemo muški s desne, a žene s leve strane. Stadosmo kako je ko stigao i mogao da stoji. Neki Boga mi i na jednoj nozi, neki oslonjeni jedni na druge, a svi ćutke i svečano. Obiđosmo tri kruga oko crkve, po onom snegu, ugacasmo ga dobrano, neki se i zaneše u kaljugama. Potraja služba podugo, naš Boban je uvek celu služio, nije kao neki seoski popovi da zbrza da narod ide kući. Pričesti redom sve nas koji bejasmo na službi i požele dobro zdravlje i srećan Božić. Dok izađosmo iz crkve već je zadanilo, magla otperjala na Maljen al’ izmaglicu pravi para od kuvanog crnog vina. Kako da poslušamo, kako da se ne naguramo uz kazan kad svi drže čaše? Oprosti strina, moramo da ispoštujemo popa, crkvu i popadiju. Trudili se ljudi, kako da odbijemo? Popismo po par „čašica“ kuvanja i krenusmo kući. Dođosmo veseli, crveni od mraza i vina koje nam je usput saplitalo noge, glasno, sa kapije pozdravljajući „Hristos se rodi!“ Sa kućnog praga, dan danas pamtim to, čulo se „Vaistinu se rodi!“ onako glasno, kako nikad nije govorila moja dobra Dobrina. Za nju je Božić najveća svečanost. Izljubismo se, poželesmo jedni drugima sve što se poželeti može i sedosmo za sto. A on svima sipa vina, deli srce pečeno u žaru smederevca na onoliko delova koliko ima ukućana za stolom, po čen belog luka svakom i moli Oče naš. Sedamo za sto, umačemo luk u so, potom i praseće srce, žvaćemo kao da nikad jeli nismo, u slast i za zdravlje jer takav je običaj u nas. Sledi gozba sa duvan čvarcima, domaćom pršutom, kajmakom, sirom beljim nego onaj sneg što danima tuče. I na kraju stiže pečenica, pažljivo sečena na sitne kocke, sve je to on majstorski složio.
A sad po redu da se neko ne uvredi Najedosmo se dobro, pa u jednoj reči dogovorismo sa bratom da krenemo. Selo čeka. Ajoj majko rođena, vala nas je i čekalo i dočekalo. Obiđosmo i Aliće i Pištolje i Kineza i Krmeza i sve po nadimcima. Al’ kad dođosmo kod brata od strica, dođe i sve do grla. Sedosmo za sto, naravno, kako drukčije. Pita snajka hoćemo li kafu, a mi ko velimo, ajde da proteramo ono vino, već nam noge ne znaju gde idu. Pristadosmo i ne govoreći kakvu pijemo. Spetljala se snajka, sve samu sebe požuruje dok je mi usporavamo. Lagano, sestro slatka pa ne možemo da dišemo, odamo i pričamo. Oči su nam na vr’ glave od svega. I stiže kafa, nekako čudno svetla, onako kao da je dva – tri puta kuvan isti soc. Ćutimo, gledamo se, popićemo ne valja odbijati. Krenuh prvi srk da popijem, kad ono sam šećer. Auu, lebe mekani, Bože i Božiću, gde ću i šta ću sada? Progunuh nekako i sve ćutim da ne primete ovo dvoje. Kad, uze sestra šoljicu i vidim ruke joj se tresu dok je primiče ustima. Shvatila je da joj kafa neće biti po volji, ali brat i snaha nisu bili baš imućni i bi nam žao da prosipa. A i imati šećera u selu bio je nekada dokaz da si gazda. Ispi ona prvi gutljaj i vidim joj oči izlaze iz duplji, suze kreću od muke, al junački guta kafu. I odmah zatim punu čašu vode. Vidi snajka da nešto ne valja, ali mi je sve ubeđujemo da je sve super, da se ne brine, da je kafa odlična. A snajka se navrzla na sestru i sve je nutka „Pij Zoko kafu, pij ako je dobra. Ako hoćeš doneću ti još šećera“. I pije Zoka kafu, sve po srk, a posle srka čašu vode. Zacrvenela se, para joj izbija na uši, sve hoće kući a nama lepo, pa nam se ne ide. Krajnjom mukom, istera nas Zorica iz kuće, krenusmo u naš zaseok al’ noge ne daju. Vrludaju, ševrdaju, stadosmo pod neku šljivu pa sve u krug, kao volovi na gumnu. Jedva se nekako izbavismo odatle i iziđosmo na put. Ona grdi, vileni, skoro da trči kroz prtine, suza suzu stiže, pominje kafu, pominje vodu, sve na gomilu, al nama lepo. Na jedvite jade stigosmo do kapije, Zorica već utrčala u kuću, završila što je imala i pravi se luda, kao da nije bila sa nama dok strina bogorada, grdi, vuče za uši i oprašta u istom momentu. Jer Božić je, nema veze što nas je čulo celo selo, nema veze ni što smo pričamo u glas, bitno da se nismo obrukali, pa da nas posle ogovaraju.
Piše: Zorica Dragojević
