Boranija je povrće iz roda mahunarki. Pripada istoj botaničkoj vrsti kojoj i pasulj. Razlika je u tome što se boranija gaji zbog mahuna, a pasulj radi zrna. Mahune selekcionisanih sorti boranije su bez konca i pergamentnog sloja, a beru se kada je zrno manje od vrha šibice, dok mahune pasulja imaju kvalitetno zrno različitog oblika, veličine i boje, koje u njima sazreva.
Sorte boranije se dele na više grupa. Prema visini na visoke i niske, po boji na žute, zelene, šarene, po obliku na okrugle, pljosnate, šiljate… Bez obzira na podelu, sve one su ukusne, pripremaju se na više načina, a gaje u skladu s istim principima.
Termička obrada obavezna
Sveža boranija na pijačne tezge dospeva u maju, ali je uslov da se poseje već u februaru, najčešće u negrejane plastenike. Ima je sve do kasne jeseni, a to je ona iz postrne ili letnje setve. Ipak, iz bašta i sa otvorenog polja bere se obično u junu, jer, podsećamo, boranija je toploljubiva biljka. Kada je temperatura vazduha 25 stepeni i zemljište dovoljno ugrejano i umereno vlažno, nikne za nekoliko dana.
Boranija je nadasve korisna za ljudski organizam, iako nije baš omiljena hrana svim članovima porodice. Zato svaka domaćica ima svoje „cake“ kako da približi probiračima ovo povrće koje ima mnogo bioloških i lekovitih sastojaka i na organizam deluje slično insulinu. Sadrži arginin, bakar, gvožđe, kalijum, kalcijum, kobalt, mangan, magnezijum, nikl, mineralne soli, natrijum, ugljene hidrate, folnu kiselinu, celulozu, belančevine, biljna vlakna i masti, vitamine C, E, K, PP, šećere… Uz sve to ima relativno malu energetsku vrednost.
U ishrani se koristi mahuna koja se obavezno termički obradi, jer sveža sadrži sastojke štetne za organizam. Priprema se kao glavno jelo bez mesa, sa mesom, kao prilog uz meso, salata, a preporučuje se i u dijetalnoj ishrani. Pošto sadrži dosta lekovitih meterija, pomaže organizmu u borbi sa anemijom, bolestima zuba, mokraćnih puteva, srca i krvnih sudova, sa dijabetesom, holesterolom, osteoporozom, padom imuniteta, stresom, hroničnim umorom, bronhitisom, a verovali ili ne – kada je u jelovniku, bore na licu brže se „peglaju“.
Kako je sačuvati za zimu
Već posle prve berbe, boranija se mora redovno brati, u zavisnosti od sorte – svakih pet do sedam dana. Sveže ubrana može da se čuva svega dva do tri dana u polietilenskoj vrećici u frižideru. Posle toga gubi kvalitet. A šta uraditi sa viškom mahuna?
Sve što pretekne valja oprati, očistiti, odnosno odseći vrhove, ako je potrebno iseći uzduž i obavezno popreko, i konzervirati. To podrazumeva odlaganje u zamrzivač ili sušenje. Neke domaćice praktikuju da pripremljenu boraniju prvo kratko blanširaju, ohlade, pa tek onda pakuju u vrećice, dodaju malo svežeg lista peršuna i stavljaju u zamrzivač. Takva boranija zauzima manji prostor a zimi se brže priprema. One kojima nedostaje vreme, pakuju je svežu, bez obrade.
Boranija može da se čuva i po receptu naših baka, u čije vreme nije bilo zamrzivača, a zimi se od nje pripremalo nezaboravno jelo sa suvim mesom koje se, najčešće noću, satima krčkalo u zemljanom ćupu u seljačkoj furuni. Ako je „jako masno“, pre služenja mu se dodavao krompir kuvan u ljusci i isečen na krupne kocke.
Mahune su se nekad sušile tako što se najpre odaberu one zdrave, sočne, bez konaca, očiste im se vrhovi i desetak minuta se potope u ključalu vodu. Kada se izvade, ohlade se, prosuše kuhinjskom krpom, iseku na kraće delove i suše u rerni na 70 do 75 stepeni. Niža temperatura se ne preporučuje, jer bi se tako mogle lako ukvariti. Osušene mahune se čuvaju u platnenoj vrećici na promajnom mestu u ostavi. Pre upotrebe se drže četiri-pet sati u mlakoj vodi (povremeno se menja da bi ostala mlaka), i pripremaju se najčešće kao varivo.
Niske ili visoke sorte
Da li će se gajiti niske ili visoke sorte zavisi prvenstveno od mesta i vremena proizvodnje. Niske se gaje na velikim površinama i kao postrni usev, posebno rane sorte koje imaju kratku vegetaciju. Gaje se bez potpore, dobro rađaju, mahune su kvalitetne. Utvrđeno je da sorte tankih i okruglastih mahuna brže prezrevaju od pljosnatih i mesnatih.
Visoke, koje zahtevaju potporu, „kočopere“ se u baštama i na okućnicama, sporije stare, bolje podnose suvo i toplo vreme. Nekada se potpora postavljala tako što su se četiri pritke pobadale u krug, uz njih posejale po četiri kućice boranije, a pritke pri vrhu spajale i pričvršćivale kanapom i tako ostajale do kraja vegetacije. Danas postoje plastificirane mreže (žice), koje najčešće koriste proizvođači krastavaca. Boranije se poseje u dvorede trake, na kraju svake se pobodu visoke pritke i na njih pričvrsti mreža uz koju se, zbog genetske sklonosti, boranija „penje“. Biljke koje se ne popnu same valja pričvrstiti plastičnim štipaljkama kakve se koriste u malinjacima, a mogu se kupiti u skoro svakoj poljoprivrednoj apoteci.
Na okućnicama se kao visoke sorte najčešće gaje razne sorte vigne i mnogocvetnog pasulja koje su, zbog obilja cvetova bele, ružičaste, crvene ili ljubičaste boje, i lep ukras u bašti.
Boranija voli toplo vreme, kada su zagrejani i vazduh i zemlja. Ali, voli i vodu. Potrebno je da se zaliva svakih 7 do 10 dana, dok je mlađa i češće jer ne sme se dozvoliti da se površinski sloj osuši. Zaliva se u kasnim večernjim satima kada zemljište ima dovoljno vremena da upije svu vodu tako da, kada grane sunce, ona ne isparava sa površine. Dok ne sklopi redove biljke valja dva ili tri puta okopati i ukloniti sav korov, jer ne trpi neželjene komšije.
Kada izbije četvrti list, i u fazi cvetanja, traži prihranu NPK đubrivima. U svaki kvadratni metar se unese po 20 grama „veštaka“, potom okopa i zalije.
R.D.J.
