Бистрица је оно једно од оних заборављених села у Источној Србији, које нећете наћи уз помоћ гугл мапе, већ по путоказима и принципу „свуда скитај, ал’ сељака питај“. А када са магистралног пута скренете лево, стигнете до центра, прво што ће вам се указати је спомен соба Драгутина Томашевића, човека са два срца и првог српког олимпијца са Олимпијских игара у Стокхолму 1912. године. У соби један стари метални кревет већ пожутео од стајања и старости, помало климав и несигуран, давно одслужио своје. Преко њега ткани ћилим и јастук у тканој јастучници црне боје, са великим цветовима по средини. С десне стране, грамофон са сивом лименом трубом, машина за шивење и није сингерица, чутурица у неком случају послужила као свећњак, пегла она стара на угаљ поломљене ручке, стојe као подсетник како смо некада живели. Изнад кревета српска застава, а по зидовима породичне слике и извештаји медија. На плафону поред модерне плафоњере окачен и стари фењер, читав за дивно чудо. Соба изнајмљена, за показивање и незаборав, за човека који је прославио Србију и Бистрицу, кога смо можда, неоправдано заборавили, али су се његови рођаци потрудили да га се, бар, Браничево сећа. Текст и фото: Зорица Драгојевић
