Ranije je bilo jasno – kad se kaže „mleko“ misli se na kravlje mleko. A danas u Nemačkoj postoje biljne alternative kao što je mleko od ovsa. Potrošnja kravljeg mleka opada.
Decenijama je kravlje mleko uživalo dobar glas. U vremenima privrednog čuda u Nemačkoj, šezdesetih godina prošlog veka, poznati reklamni slogan je glasio: „Mleko budi umorne muškarce“. A osamdesetih je bila poznata krilatica: „Mleko će to obaviti“. I skoro niko to nije dovodio u pitanje. Mleko je smatrano posebno zdravim, recimo za kosti, zbog toga što sadrži dosta kalcijuma.
Danas često čujemo da se ljudi žale na to da ne podnose mleko ili da principijelno sumnjaju da je ono što je dobro za tele, dobro i za čoveka. Govori se o intoleranciji na laktozu i o dobrobiti za životinje. I u statistikama se sve ovo ogleda, naročito na Dan mleka (1. jun).
Nemci iz godine u godinu piju sve manje mleka. Nemački Savezni informacioni centar poljoprivrede (BZL) navodi da je potrošnja takozvanog konzumnog mleka po glavi stanovnika prošle godine iznosila prosečno 47,8 litara, što je 2,2 litra manje nego u istom periodu pretprošle godine. To je najmanja količina od početka merenja u ujedinjenoj Nemačkoj od 1991. Potrošnja svih vrsta mleka 1995. bila je skoro 62 litra po stanovniku. Pre deset godina količina se smanjila na 52 litra godišnje.
Mogući uzrok opadanja omiljenosti mleka je rast potrošnje alternativnih napitaka na biljnoj bazi. Oni se spremaju od ovsa, soje, badema, indijskog oraha, kokosa, pistaća. Ta zamena za mleko u Evropskoj uniji ne sme da se prodaje pod oznakom „mleko“, ali ga ipak svi tako nazivaju.
Ti biljni napici odavno nisu samo proizvod za malobrojne. Mleko od soje dugo je smatrano osobenjaštvom ljudi koji praktikuju vegansku ishranu. Ali i mleko od ovsa ili badema odavno nije proizvod za veganske čistunce ili ljude koji pate od alergija i intolerancije na laktozu.
„Kritika mleka je, pogleda li se istorija čovečanstva u poslednjih sedam do deset hiljada godina, izrazito nov fenomen“, kaže kulturolog Gunter Hiršfelder. On objašnjava da sumnjičavost prema mleku, koje je hiljadama godina bilo znak bogatstva, dobrog života i zdravlja, raste u poslednjih 30 godina, pre svega među mladima i onima koji žive daleko od seoskih predela.
Hiršfelder je profesor na Univerzitetu Regensburg, a sam je, pored istorije, studirao i poljoprivredu. On kaže da se posle okončanja Hladnog rata umesto leve i desne ideologije vodeći narativ kod mnogih preneo na hranu. „Ishrana i piće su preuzeli funkciju zamene sa grubom šemom po kojoj je ‘musli spasavanje sveta’, dok je ‘šnicla – optimizovanje samog sebe’.”
Prema profesoru Hiršfelderu, mleko u svemu tome ima posebno mesto i diskusija o njemu je posebno naelektrisana. „Belo je i izgleda nevino, ali je u očima mnogih ljudi krivo. Pogoni za proizvodnju mleka su za mnoge zavodi za mučenje životinja.”
On kaže da se bez većih problema može izaći iz tog kruga krivice. „Biljne alternative za mleko ne nanose nikome bol, mogu se upotrebljavati skoro na istovetan način kao mleko, one su fensi i ‘kul’, pa je onda moto često ‘popraviću i svet i sebe’.”
Istorijski, proizvodnja mleka uz obradu zemlje i stočarstvo spada u prelazak na sedelački način života i time je važna za razvoj civilizacije, naglašava Hiršfelder. „Naš jezik je pun pozitivnih slika o mleku, pomislimo samo na izraz – tamo gde teku med i mleko.”
Profesor napominje da su ljudi sve do 19. veka imali dodira s domaćim životinjama, viđali su kako se muze, od malena su se razumeli u te stvari. U drugim delovima sveta, kao što je Kina ili arapski svet, skeptičan stav prema mleku manje je raširen.
Istorijski gledano to je moda i još nije masovni fenomen. Hiršfelder dodaje da bi podozrivost trebalo da važi i za industrijske produkte koji su predmet jake prerade, kao na primer mleko od avene ili badema. „Nije li čak domaće mleko sa puterom na hlebu bolje od svetske trgovine sojom“, kaže on.
Hiršfelder ukazuje na činjenicu da je sir teže zameniti nego mleko. „Njegova masnoća, protein, ukus i osobenosti teško da se mogu zameniti kockicama tofua na salati ili na pici“. To pokazuje i statistika.
Postoje imitacije sireva na biljnoj bazi, takozvani analogni sirevi. Ali pravi sir je postao još popularniji u poslednjih nekoliko godina. Osamdesetih godina prošlog veka prosečno je svaka osoba u Nemačkoj pojela 14 kilograma sira godišnje, godine 2000. potrošnja se popela na 21 kilogram, a u poslednjih nekoliko godina, ta količina se ustalila na prosečno 25 kilograma po osobi.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
