Imala sam, možda, šest ili sedam godina, ne sećam se tačno al’ znam da u školu još nisam bila krenula, kada je u našu štalu u malom podplaninskom selu ušetao „Dečko“. Crn kao ugarak, ništa crnje u životu do tada videla nisam. Noću, mislim da ga nismo u mraku razaznavali. A lep, najlepši i najmirniji konj koga su mogli da kupe. I dugo ga je ujak tražio, birao, išao od sela do sela, od atara do atara, dok ga na kraju nije kaparisao. Tu radost u porodici, to divljenje, to svako malo zagledanje, nisu doživeli ni Ćetko i Rudonja, najbolji volovi koje si u to doba mogao poželeti. „Dečko“ je bio nešto posebno i prezan samo u posebnim prilikama. Nije to bio konj za rad i opterećenje, bio je za gledanje i uživanje. Ma, zaista smo uživali gledajući ga kako ponosno kaska dok ga brat lagano šeta u krug. Bič, onaj crni pleteni od osam struna, držao je u ruci samo da se hvali kako zna da barata njime, jer Dečku bič nije bio potreban. Sve je znao, sve komande, mislim da je bukvalno pogled bio dovoljan da zna kad da stane, kad da krene, kad da ode desno ili levo. Milina. I trajalo je to par meseci sve dok ujak nije odlučio da je vreme da ga povede da „poćeraju“ nešto malo sena iz breza, stajalo je dugo, ne valja da presuši. Prvi put videla sam vranca upregnutog u kanate, sa ularom, kako pomalo nespretno nabada po oštrom kamenu seoskoga puta. Naravno, takva prilika nije mogla biti propuštena. Iza ujaka koji je ponosno sedeo na prečagi i upravljao konjem i kolima sedela su naša dva brata, a iza u kolima u kojima je prethodno prenošena balega i nisu baš najsrećinije bila očišćena, sedosmo sestra i ja. Sve je bilo u redu, sve lepo, vožnja kao iz snova, dan sunčan, ptice cvrkuću, to nešto malo sena natovareno, povratak kući za očas posla. Sve dok nismo došli do skretanja za naše kuće.
– Rade, jesi li zavrno zadnju kočnicu – pita naš rođeni brat brata od ujaka, koji mu samouvereno odgovara:
– Nisam ja, taćo je – još nije stigao ni da izgovori, kanate koje, naravno, nisu bile zakočene pod težinom nagnaše na Dečkove zadnje noge, on se uplaši, klecnu pa ispravi i prope na te zadnje noge. Ujak u strahu upotrebi bič, jednom, drugi put. Umesto da ga smiri samo ga je još više razjario, vranac udari kopitama u kanate, prevrte ih. Dok su se prevrtale, mamin hrabri brat iskoči na obalu pored puta, braća zgrabiše Ljubicu (inače njima omiljenu sestru jer je ličila na taj deo porodice), na mene zaboraviše i u sekundi se nađoh zaglavljena između oštrog kamena i teških pod teretom prevrnutih kola. Jedino što sam mogla da vidim i čega se sećam je lelek žena koje su iz kuće gledale sve što se desilo. Trči majka, sve poskakuje, mislim da je pedeset metara pretrčala u olimpijskoj normi, za njom ujna koja se udara u grudi i nariče ko da sam ne dao Bog već s anđelima, i baba koja ne trči jer je astmatičar, ali gegulja psujući ujaka i konja i kola i sve čega se setila. Naravno, nije izostalo ni celo selo, il’ bar ona polovina kuća iz našeg zaseoka. Skupili se većaju, kako i s koje strane je najbolje da dignu kanate, gde sam, da me ne povrede još više, čini mi se da je trajalo satima. Udruženi podigoše kola, majka me zgrabi u naručje, a ovi Ljubičini spasioci tek tad shvatiše da su na mene i zaboravili. „Dečko“ je uveliko završio u potoku. Ganjali su ga dva naredna dana, dok ga preplašenog nisu doveli u štalu, pregledali i ustanovili da sem pretrpljenog straha drugih povreda nema. Mene niko ništa nije pitao. I što sada ja sve ovo napisah. Pa, eto setih se te priče i tog vranca, kada sam na jednoj od „ijada“ ugledala sarača. Pravi čovek bičeve, kamdžije, amove, pravi i novčanike, poneki kaiš, sve što se od kožne sitne galanterije može napraviti.
– Od 1980. godine sam sarač, već 44 godine, evo i 45. kako pravim proizvode od kože – priča Zoran Minić, Zemunac rodom iz Bijelog Polja.
– Trenutno ne radim ništa, ono što je u magacinu to prodajem. A svega ima, kamdžije profesionalne, šnale, nitne, gajke, kaiševi, bičevi – konstatuje, više onako sa žaljenjem jer se zanat gasi, a on snage za uplitanje kože sve manje ima.
– Nije lako praviti jednu kamdžiju. Koža mora da bude specijalna, vašeta, ona puca kroz vazduh, pa se voskira. To je teleća koža, najbolja. Mada, ako je nema može i kravlja i bivolja. Seče se na osam milimetara traka ili na pet, dužine do pet metara – objašnjava Zoran, koji kožu kupuje gotovu, italijansku, štavljenu i ofarbanu.
– Ovde samo kad se isplete se nanese pčelinji vosak i laneno ulje, da duže traje i da se sija – nešto više vremena potrebno je za izradu bičeva.
– Bičevi se pletu po petnaest dana ako hoćeš da ga uradiš kako treba, mada zavisi koja je dužina. Poslednji koji sam ispleo je tri metra, to su oni koji pucaju kroz vazduh, neko ih zove korbači. Pletu se iz šest do osam traka, koje iskrojim iz kože. To je do pet milimetara širine traka, koja se plete oko kanapa koji drži pletenicu. Na tom mestu gde se završi pletenje se iskroji sirova kozja koža i obmota, jer kad se osuši ona drži bič, a kod držalja se stavljaju kožni ukrasi, svaki majstor ima nešto svoje – sudeći po tome da se pored starosti i dalje sija kao da je tek napravljen, za Zoranov bič može se reći da ga je pravio majstor svog zanata. Mada, i opasači od jeftine kože imaju svoju vrednost.
– Pored toga imamo i vone opasače. Pravljeni su vegetativ kože od divljih bikova iz Angole, a garancija im je 40 godina. Najjeftinija koža na svetu, a najbolja. Njih kupuju najčešće građevinari, jer na njih stavljaju opremu. Ima i običnih kaiševa, novčanika, sve što jedan sarač može da napravi. Sada se na žalost kamdžije slabo prodaju, nema ni konja, ni goveda. Slabo se prodaju i bičevi, a nekad je moglo da se zaradi mnogo. Naša glavna radnja je bila na graničnom prelazu Šetilj, gde naiđe Švaba koji ima u džep dvaes iljada evra, pa kupi ogrlicu za kucu. A dolazilo ih je mnogo. I dalje svega ima, često smo na Najlonu u Novom sadu, samo para nema – zaključio je Minić.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
