Piše: Željko Dulanović
Francuski vinogradari nedavno su i naučno dokazali ono što naši gorštaci odvajkada znaju. Oranje volovskom i konjskom zapregom jeste fizički naporan i spororadan posao, ali ne zagađuje zemljište, pa je idealno za organsku proizvodnju. Upravo zbog toga vlasnici tamošnjih plantaža u poslednje vreme sve češće zamenjuju traktore za vučne konje, posebno oni koji se bave proizvodnjom organskog vina, koje je višestruko skuplje u odnosu na klasično.
A u planinskim selima na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine i ovog proleća mnoge parcele uzorane su onako kako se to vekovima unazad radilo. I to uglavnom iz nužde. Većina imanja je na strmini, zbog čega je rad poljoprivrednom mehanizacijom gotovo neizvodljiv. Kada žele da u nekoliko reči opišu svoju muku, meštani u šali kažu da na njihovim imanjima koze „pasu pod ručnom“.
Za rabadžije uvek ima posla
Tamo gde zbog usitnjenih poseda i konfiguracije terena ne mogu traktori, oru volovi, vešta ruka orača i ralica. Mada se sela ubrzano gase, za nas još uvek ima posla – kažu rabadžije.
Samo u opusteloj Ojkovici, u brdima iznad Zlatarskog jezera, volovskom zapregom je nakon martovskih snegova uzorano skoro dva hektara. Ovde, na tridesetak kilometara od Nove Varoši, poslednjih godina ore se mnogo više, ali su meštani sve njive u koje mogu mašine dali u zakup „velikim“ proizvođačima krompira iz susednih opština, dok su za sebe ostavili po koji okrajak imanja.
– Oremo uglavnom za vrtove, u kojima meštani gaje krompir i drugo povrće za svoje potrebe.To su parcele do najviše dvadesetak ari. Na ognjištima su ostali uglavnom stari koji se, i pored tereta godina, ne odriču lako radnih navika. Svima je najslađe povrće koje su na okućnici sami odgajili, a i rad u bašti ih „drži u životu“- kaže rabadžija Radoš Stefanović (42).
Svojim volovima Radoš dnevno može da uzore do 20 ari. Mada je to malo u odnosu na ono što za isto vreme uradi traktor, meštani ne žale da plate. Dnevnica je 50 evra, a hrana i piće se podrazumevaju.
Radni dan u njivi traje obično od osam ujutru do šest po podne, s tim što se oko podneva pravi pauza od sat-dva, da se odmore i rabadžija i volovi. Nekada je domaćin na svom imanju orao danima, pa su mu i volovi bili obučeni da sami idu u brazdu. Više nije tako, pa rabadžija koji je na ralici sada obavezno ima i jednog pomoćnika koji vodi i „stuka“ zapregu. Sasvim je druga pesma u šumi, jer se u ovim krajevima decenijama unazad volovi i konji uglavnom i gaje za rad na izvlačenju trupaca. A to je, po meni, lakši i isplativiji posao nego oranje- kaže Stefanović.
Drveno ralo Milovana Rosića
U planinskim krajevima s oštrom klimom stočarstvo je oduvek bilo glavni izvor prihoda, dok je zemljoradnja bila samo prateća grana. Radilo se mnogo i s mukom, ali su prinosi s oranica u krčevinama i na okućnicama uvek bili oskudni i skromni, a mnogobrojna čeljad večito gladna. Zbog toga su traktori, kao odmena u fizičkom radu, ovde dočekani s olakšanjem i većom radošću nego u drugim krajevima, gde je zemlja rodna i laka za obradu.
Prvi traktor u Srbiji proizveden je u Industriji motora u Rakovici 1949. godine i u duhu vremena nazvan je “zadrugar”, ali je njegova masovnija primena na seoskim imanjima počela tek nakon Privredne reforme, deceniju i po kasnije. U planinskim bespućima međutim, i dugo nakon toga oralo se zapregom i metalnom ralicom, a ponegde i drvenim ralom.
Jedno od njih Dragan Rosić i danas čuva u svom domaćinstvu u Vilovima. Deo je svojevrsne etno-postavke, u kojoj se, pored njega, nalaze i razne druge rukotvorine za obradu zemlje i sabiranje letine, a koje su poodavno odslužile svoje. Žao mu je, kaže, što nije uspeo da sačuva i drljaču, koja je u ovim krajevima obično imala dve krive i šest pravih binja i 48 drvenih zubaca, kasnije gvozdenih.
– Ralo koje čuvam gradio je moj otac Milovan koju godinu iza Drugog svetskog rata. Prevrtalo je brazde prljuše i smonice, zahvaljujući metalnom raoniku. Na ovakvim ralima nosač raonika bio je od tvrđeg drveta, obično od brestovine ili bukovine, a ostali delovi najčešće od čamovine. Ako se dobro čuvalo, pre svega da ne kisne, ralo je moglo da služi i po desetak godina. Ovim iz moje zbirke orali smo do 1952. godine, kada je u naše domaćinstvo stigla prva metalna ralica – priča Rosić.
Osim što ne zagađuje zemljište, oranje životinjskom zapregom, kažu agronomi, ima i niz drugih prednosti. S volovima i konjima može se u njivu po bilo kom vremenu, dok njihova kopita manje sabijaju oranje od guma traktora, zbog čega je kasnije, prilikom ručne obrade, mnogo lakše okopati useve.
Ovaj način oranja najbolji je ako ga prati gnojenje parcele stajnjakom, kojem je, inače, veštačko đubrivo slaba alternativa. Problem je, međutim, u tome što na ovom području trenutno nedostaje stajskog đubriva, što je direktna posledica ubrzanog smanjenja stočnog fonda. Potrebno je naime da se oko 60 odsto poljoprivredne proizvodnje odnosi na stočarstvo, da bi nesmetano mogle da se razvijaju ostale grane, što u ovom trenutku nije slučaj – kaže Ifet Hamzić iz Poljoprivredne službe Opštinske uprave u Prijepolju.
Danas volove i konje tek retki gaje u ovom delu Srbije, i to najviše za rad u šumi. Rabadžiluku se ovde uči od malena. Tako je otkad se pamti i seče građa za kuće i druge građevine.
Slobodan Lečić (31) iz Amzića prvi čamov trupac iz vrleti Bosanja izvukao je zapregom još kao predškolac. Dok su se njegovi vršnjaci igrali loptom, on se „lomio“ po planinskim jarugama i gudurama. I ovom teškom i mukotrpnom poslu ostao je veran sve do danas. U selu, u kome se polako gase ognjišta, gotovo da nema kuće kojoj Slobodan nije pritekao u pomoć pri obavljanju svakodnevnih seoskih radova. Često sa drvenom vozom koju vuku volovi zimi očisti i put do sela kada ga zametu snegovi.
– Rabadžiluka sam se prihvatio kako bih nakon prerane smrti oca i dede nastavio porodičnu tradiciju. S nepunih sedam godina prvi put sam skupa s njima krenuo u šumu, gledao kako rade i ophode se prema volovima i polako od njih učio zanat rabadžije. Ne libim se ni danas da pitam za savet starije i iskusnije rabadžije, koje su osedele radeći ovaj posao jer, da bi rabadžija sačuvao i sebe i volove, valja da zna kako da potkuje volove i za njih jaram napravi, kako da vlačegom zavrze vozu u šumi i najbezbednije je izvuče na proplanak, kao i kada i čime da nahrani volove, bez kojih mu nema zarade i života – kaže Slobodan.
Volove pazi bolje nego sebe
Dobar rabadžija je i danas na ceni u ovim krajevima, a Zoran Drndarević (45) iz Kućana jedan je od najboljih.
– Volove pazim bolje nego sebe, jer bez kvalitetne hrane i nege nema im ni rada u šumi. Leti dobra paša, a zimi seno i obavezno minimum po pet kilograma žita svaki dan tokom cele godine – kaže Drndarević. Na Zlatiboru, Zlataru i Murtenici nekoliko je narodnih sabora na kojima se nadmeću rabadžije u izvlačenju čamovih trupaca volovskom zapregom. Pobediti na jednom ovakvom takmičenju za gorštake je stvar prestiža, a godinama unazad na njima su za Drndarevića rezervisana prva mesta.
– Nema šume na Murtenici iz koje nismo izvlačili građu i bolji nam trening za takmičenje ne treba. Za dobrog rabadžiju u ovim krajevima još dugo će biti posla, jer traktori i druge mašine ne mogu u svaki kutak planine, a sa zapregom se i ore, privlače seno i ogrev. Rabadžiluk se ovde uči od malena, a ja sam ga učio od pokojnog oca. Težak je to posao, brzo slomi i rabadžiju i zapregu, ali kada nešto radiš s ljubavlju, mnogo ja lakše. A ja volim i rabadžiluk i volove- kaže Drndarević.
