Tekst i foto: Ljubica Petrović
Lepota i slast fruškogorskog grožđa i vina odavno su poznati, a izuzetak nije ni Vrdnik i vrdničko brdo Vitezić. Na 20 ari tu se prostire vinograd porodice Ivić i u njemu 1.000 čokota. Vinograd je posadio deda Niko 1960. godine i dve godine kasnije Ivići su imali prvu berbu, kaže njegov unuk Nikica Ivić, koji je ponosan na vrdničke pretke i tradiciju gajenja grožđa i pravljenja vina. Tu tradiciju preneo je i na svoje sinove i oni su sada četvrta generacija koja učestvuje u berbi. Osim novih ljudi u vinogradu, Ivići nisu menjali ništa u gajenju grožđa i pravljenju vina.
– Berba se odvija kao i nekad, jedino što se sada ne nosi grožđe na leđima do kuće i podruma, već se ubrano grožđe stavlja na traktor i odjednom se sve prenese. Menjaju se samo generacije, pa su sada tu oba moja sina Nikola i Petar i njihovi prijatelji – kaže Nikica Ivić.
Vinograd „iznad mraza“, ali sa dovoljno sunca
Oni koji godinama dolaze na berbu grožđa kod Ivića znaju da će ih prvo dočekati kafa i rakija, a potom sledi gurmanski doručak. Ove godine bilo je dosta berača, pa se i sto postavljao više puta. Posle doručka družina uzima kante, odnosno ampere, kako oni kažu, kao i makaze, i kreće u laganu šetnju uzbrdo, do vinograda.
– Teško je imati vinograd, jer tu nema posla samo zimi. Od proleća, pa do posle berbe, u njemu se radi. Orezivanje, iznošenje, obrada motokultivatorom, zalamanje, prometanje da bude u redu, četiri do pet puta se prska protiv bolesti… Kada prođe berba, sledi đubrenje i spremno je stajsko đubrivo, a posle se čeka proleće da se ponovo uđe u vinograd – priča Nikica.
Vinograd je na severozapadnoj strani i ima blagi nagib. Bar to tako izgleda na početku berbe. Kako se berba bliži kraju, uspon se čini sve strmiji. Činjenica je da se napravi 130 koraka kako bi se stiglo do početka svakog reda čokota, a do gore se mnogo duže korača.
– Vinograd je na oko 300 metara nadmorske visine i zato nikad mraz ne naškodi grožđu. Mraz ostaje niže. Ima dovoljno sunca, a ima i vetra. Očekujem da će biti bar oko dve i po tone grožđa, te da ću imati oko 700 litara vina, a ono ostalo će biti rakija, i to loza i komovica – priča Nikica, dok vredno radi na rajbu i odvaja zrna grožđa od peteljki.
Berači i nosači
Deda Niko, koji je zasadio vinograd, umro je 1986. godine i, kad se te godine Nikica vratio iz vojske, preuzeo je brigu o vinogradu, pa i o berbi. U berbu su mu kao ispomoć dolazili školski drugovi, prijatelji, kasnije kumovi, porodice prijatelja. Nikica u šali kaže kako je dolazio svako koga je mogao „da prevari“. Berba nije lak posao, svaki berač pređe vinograd tri puta. Ove godine se kod Ivića prvo bralo crno grožđe, pa smederevka za roze, a potom belo grožđe.
Posao je podeljen i veći deo čine berači koji redom i beru grožđe. Redovi loze su na početku berbe obeleženi rednim brojevima, te se samo iz redova čokota čuje povik „nosaaaač“ i broj reda gde treba da se dođe, kako bi se amper ispraznio. Nosačima je na leđima putuja, poput velikog plastičnog ranca u koje se izručuju mirisni grozdovi. Kad se putuja napuni, nosač ide do Nikice koji rajbuje grožđe, a potom čista zrna idu na burad koja su spakovana na traktorsku prikolicu.
Kako dan odmiče, sve je više grožđa u buradima na prikolici, pa berači povremeno prave pauze. Kao što je i red, pije se i lanjsko vino, a usput se čuju i šale. Jedan od učesnika berbe je tako objasnio kako pravom ljubitelju vina uopšte nije važno iz koje je godine vino. Pravi ljubitelj vina ni ne zna koja je godina sada, zaključio je i nasmejao sve berače.
Najlepši grozdovi za poneti
– Čim bude gotov paprikaš, ja odo, a ti ‘vataj svice u teglu i beri grožđe – čuje se veseljak koji je pravilno ocenio i godište vina, dok kobajagi grdi berače.
Dok se bere grožđe, najlepši grozdovi ostavljaju se uz čokote. Kada je berba gotova, svi berači zađu još jednom u vinograd i u svoje kante pokupe te grozdove. Svako uzme po malo belog, smederevke, crnog. Da ponese kući, k’o što je i red.
Traktor nosi burad sa grozdovima, a berači lagano idu. Znaju da ih čeka ručak, paprikaš koji su skuvale majka i sestra. Dok prva tura seda za sto i hvata se hrane, najjači ne odustaju od posla. Sledi kvečenje, stiskanje grozdova. Tako stiskano grožđe ide u burad, gde se cedi i segmentuje, dole ostaje vino, a na površini budu zrna.
– Crno grožđe se ostavi da vri i da grožđani šećer pređe u alkohol. Taj proces traje oko tri nedelje, nakon čega se otače crno vino. Ono dobije boju i pušta tanine. Belo vino odmah otačemo. Posle toga se sipa vinobran, kako bi se prekinulo vrenje i fermentacija, da ne postane sirće. Posle tri nedelje sipa se u prohromske posude s plutajućim plovkom i tek posle godinu dana ide u borad. Ostavlja se vino da miruje, jer je mutno i treba da se izbistri. Oko Svetog Nikole ide prvo pretakanje, a pretače se po tri, četiri puta, dok se ne izbistri.
Burad se polako skidaju s traktorske prikolice i posao se privodi kraju. Bar oko berbe. Sledi čekanje da zamiriše mlado vino. A iskustva iz ranijih godina kažu da nikad nije bilo zamerki na vrdničko vino Ivićevih.
Stare i nove sorte
U vinogradu rastu crne sorte, i to prokupac, vranac, game i crna smederevka, a od belih sorti tu su župljanka, smederevka, šardone i demir kapija. Pola vinograda su stare sorte, one koje je deda sadio, a polovinu je Nikica zanovio.
Sladak umor i nesvakidašnji doživljaj
U vinogradu se čuje pesma, jer svi na mobilnim telefonima puštaju muziku koja im se sviđa i pevaju. Vinograd je veliki, niko nikom ne smeta, svi uživaju. Grožđe je dobro rodilo, pa su sve teži koraci uzbrdo. Berači u Ivićevom vinogradu su stari znalci, ako se i ne vide tokom godine, znaju da će se okupiti na berbi. Na žalost, godine čine svoje, a i korona tu ima udela, pa neki berači nedostaju. Tradicija druženja ipak nije prekinuta, jer dođu drugi članovi familije. Među prijateljima Nikičinih sinova bilo je i onih koji su već dolazili u berbu, ali ima i onih kojima je ovo bilo „krštenje“ u vinogradu. Iako su svi vredno radili ovaj težak posao i dobrano se umorili, kažu kako će doći i dogodine. Ipak je berba nešto što mnogi vide samo na televiziji. Uživo se oseti i miris zrelih grozdova, a kada se proba staro vino, znaju da će im se trud isplatiti.
