Tekst: Zorica Dragojević
I zlo vreme ume da iznedri nešto dobro. I uvek postoje neki putevi, neke staze na koje skrenemo radoznalo, ne znajući kuda nas vode. Žaklinu Garafolić Jovanović, vodili su decembra 2019. iz Angole i grada Luande do Beograda, grada iz kog je otišla davnih dana. Došla je na odmor, na viđanje s prijateljima, porodicom, na prisećanje na lepe dane detinjstva i mladosti, život kakvim je nekada živela. Ali…
Kako to obično biva, po onoj staroj narodnoj „čovek snuje, a bog određuje“ i njoj je bilo određeno da ostane. Neplanirano. Desila se pandemija, granice su zatvorene i Žaklina je s porodicom ostala „zarobljena u Beogradu“. To nenadano „zarobljeništvo“ nije donelo očaj, već novu šansu koju je pokušala da iskoristi na najbolji mogući način. Portugal, Brazil, Angolu, kroz ukuse najlepših kolača, dovela je u Srbiju. To je ipak malo duža priča.
– Rođena sam u Skoplju jednog lepog 13 maja, ali mi je tata kao vojno lice dobio prekomandu za Beograd… Uvek sam volela da spremam kolačiće, da pravim razne kiflice, da dopunjujem i menjam recepte, nekako mi je to uvek išlo od ruke – otkriva Žaklina, shvativši već tada da će ljubav prema testu i kolačima biti ljubav za ceo život. U međuvremenu, odrastajući u velegradu, upoznaje i svog sadašnjeg supruga, koji je u to vreme već bio na privremenom radu u Angoli. Ova ljubav odvela ih je u daleku Afriku.
Njeno putovanje za Afriku počinje davne 1997. godine. Iz Beograda odlazi u Angolu u grad Luandu, u kojem je od 2000. godine počela da se ostvaruje u poslovnom svetu kao cake designer. Tako je mladalačka ljubav prema kolačima prešla u ozbiljniju proizvodnju. Nije bilo lako, mnogo je radila, usput učila o poslastičarstvu i usavršavala se. Uspela je uz sva odricanja da 2008. godine otvori svoju poslastičarnicu za portugalsko poslastičarstvo pod nazivom Boca Cheia. U međuvremenu se prvo u Brazilu specijalizovala za slane i slatke poslastice brazilskog porekla, zatim je išla na specijalizaciju za tradicionalne manastirske poslastice u Lisabonu (Portugal) i na kraju završila akademiju za cake designera u Caldas De Rainha, takođe u Portugalu.
– Bavila sam se uspešno ovim poslom u Angoli sve do decembra 2019. godine. Pre dolaska u Beograd na odmor imali smo ponudu da budemo partneri u jednoj poslastičarnici u Portugalu, međutim, pandemija nam je promenila planove… Uvek je postojala ideja da se oprobamo u Srbiji, ali smo mislili da se ukusi mnogo razlikuju od ovih s naših područja. U međuvremenu su ljudi dosta putovali i imali prilike da to što mi pravimo probaju i u nekim od susednih zemalja, a neki čak i u Brazilu, tako da smo naišli na vrlo pozitivan odziv. Kako se ljudima, koji su probali naše kolače, dopalo to što smo pravili, to je nas podsticalo da sve više razmišljamo da pokrenemo našu proizvodnju ovde. Trenutno smo u Beogradu registrovali proizvodnju, pravimo mini fabriku – zadovoljna je odlukom Žaklina čiji su proizvodi postali hit na internet grupama, a prezadovoljnih korisnika je puno. Podjednako su traženi i slani i slatki programi, kao i i brazilski i portugalski.
Danas su se ukusi toliko proširili po svetu da ne morate ići u Brazil ili Portugal, pa sastojke možete kupiti i ovde, objašnjava naša sagovornica koja je deo egzotike donela u Srbiju i Beograd, ukazujući usput na bitne razlike u načinu ishrane.
– Kuhinje nam se dosta razlikuju, naročito jer oni konzumiraju više ribe, bakalara, školjki, morskih plodova. Jedino u čemu smo slični jeste da su gurmani kao i mi. Kod nas, u Beogradu, iz portugalskog programa najviše traže i poznaju pastel de nata. Ta poslastica je poznata svakom ko je putovao u Portugal, jer svaki Portugalac uz kafu pojede i ovaj kolač. Slično je i sa pudingom od karamele i kindimom. Brazilski program zastupljen je najviše sa slanim proizvodima i ništa ne može da prođe bez coxinha, empanada, esfiha i loptica od sira – ne može da se malo ne pohvali, u nadi da će priču o svojim kolačima proširiti na celu Srbiju, a ako prilike dozvole, da će uskoro praviti i neke naše tradicionalne kolače.
U planu je proširenje asortimana s još egzotičnih proizvoda, možda i s ponekim našim tradicionalnim kolačom. Za sada su na početku, kako će ići i da li će porodica moći od ovoga biznisa da živi bez trzavica i pitanja opstanka, još nije izvesno. Ostaje optimizam i nada da će prinudni ostanak u Beogradu biti plodonosan, zaključuje Žaklina, srećna što je iz svega, ipak, izvukla najbolje.
Pastel de nata – hrskava čarolija
Pastel de nata je jedan od najpopularnijih slatkiša u Portugalu, a poznat je i u drugim krajevim. To su u stvari hrskave pitice od jedne vrste lisnatog testa koje je punjeno, bogatim, ali laganim kremastim filom od mleka i jaja, u koji se najčešće dodaje cimet. Peku se na visokoj temperaturi, zbog čega dobijaju veliku hrskavost i karakteristične tamne „flekice“ na površini, nastale karamelizacijom.
Empanada – u ritmu Brazila
Još jedan ugođaj za nepca jeste brazilska empanada. Može se opisati kao pecivo, testo punjeno filom od mesa, sira, paradajza, kukuruza ili nekih drugih sastojaka. Kombinacija namirnica zavisi isključivo od vaše želje, a testo se peče na 200 stepeni 25-30 minuta dok ne porumeni.
