„Ima jedan kućerak u Sremu,
zidan je od blata iz inata,
s pogledom na jablanovo granje,
i salonom za plakanje…“
Pijani od lepote koja se zove pesma, ljudi su se upoznavali i krali jedni drugima iz očiju sreću. A gde stanuje duša? Tražim to mesto uz tamburaše, koji od lufta prave lepotu, to svetlo koje umu i sreći osvetljava put. Tambura srce razgali, a kad je glava na nebu i u oblacima, u zvezde se gleda sve do zore. Kažu da bolest od ljubavi najbolje tambura razume. Pesme i vina Sremcima nikad dosta i sve štima, osim što ništa ne valja. Vesela tamburaška banda izvodi sremačke bećarce – “Joj, ala volem, kako ne bi volo, ej da ne volem ja bi se razbolo”… Kažu, bećarac je kao otrov bez koga ne možeš da živiš. Ovde, u Beočinu, na obali Dunava, koji teče lagano i večno na isti način – čarda, pesma i jato belih labudova. Iako su prošle mnoge godine, sve je zapravo ostalo isto, preko reke se beli futoška crkva, i skela koja ima svoj ustaljeni ritam, pa se otisnu ljudi časkom na drugu obalu. Iskonska lepota je tu gde nema ništa, a ima svega, voda i čamci i poj slavuja.
Beočin se svio podno Fruške gore, u gornjem delu Srema koji se zove vinski, a donji je svinjski. Za to što su ovde zasađeni prvi čokoti vinove loze zaslužni su Rimljani. Marko Aurelije je bio poreklom naš Sremac iz tadašnjeg Sirmijuma, pa je začetnik vinogradarstva ovde. Bermet je jedno od poznatih vina ovog kraja, Sremci se hvale da su ga pili i gosti na Titaniku. Deda koji mi ovo pripoveda, sedi u gonku i pije sok od zove i bagrema, koji raste tu, u dvorištu. Kaže da su, kad je on bio deran, vinogradi bili svuda unaokolo, od lepote nisi znao di da gledaš. Podrumi puni drvenih buradi, a kad se uzbere grožđe, na taljigama se nosi u Bačku da se proda, a donesu otud lubenice. Stižu oni sa lubenicama nazad, sjatila se i trče deca, sva leti ošišana na nulu, a na njih siču i zaleću se gusani – pa je to bila slika kakvu nigde nisi mogo zamisliti, ravna Kusturici. Onda izađe majka sa metlom od pruća pa napravi reda. A da je ovde bilo uvek bogatih vinograda, gazdačkih kuća i lepih Sremica, švigarica, za udaju, to se znalo nadaleko. Zaključuje da su Beočinci oduvek živeli od svojih ruku i pameti, pravili vino i šunke od dvadeset kila, uživali odistinski i bili pijani od lepote i krasote, ljubavi prema suncu i vazduhu fruškogorskom.
Srednjovekovni manastir i čudotvorna ikona
Kažu Sremci, život se kreće između onoga što hoćemo i onog što moramo, brinemo se oko svega, pa i makar čega… Teško je stvoriti, lako srušiti, a da je sudbina ljudska kao rešeto, probušena sa svih strana. Proradi taj znani sremački bes i inat, ali i sakrivena, nežna crta koja se ipak može na kraju domašiti. Sve se to pomeša u životu.
Da smo na nesvakidašnjem mestu, koje i Bog voli, vidimo i u manastiru Beočin, smeštenom u miru i zelenilu šume. Manastir se prvi put pominje u šesnaestom veku, bio je i partizanska bolnica, da bi posle godinama napušten propadao. I tako sve do 1974. kada u razoren manastir stižu tri monahinje, tri rođene sestre – Katarina, Marina i Varvara. Danas su u osmoj deceniji života, ali kada su se zamonašile i otišle u manastir Ćelije, kod oca Justina, imale su 17, 15 i 11 godina. Veliko je bilo protivljenje njihovih roditelja, ali i nepokolebljiva odluka devojčica. Kada su pre 45 godina došle u manastir Beočin, uspele su da uz mnogo truda i Božju pomoć obnove manastir, koji danas izgleda kao rajski vrt. Igumanija manastira je postala mati Ekatarina, mnogo cenjena i poštovana od naroda, a i dobitnica brojnih priznanja za širenje verske tolerancije i očuvanje kulturne baštine. Manastir je nadaleko čuven po Bogorodici Beočinskoj, po čudima koja se ovde dešavaju i reci naroda koji dolazi po pomoć. Igumanija i sestrinstvo, svedoci su isceljenja mnogih ljudi koji se mole pred čudotvornom ikonom Majke Božje. Posebna je priča o sad već više od hiljadu dece koja su izmoljena od Bogorodice, za čije su roditelje, kao poslednja nada za potomstvo, monahinje svakodnevno čitale molitve, pomažući svakom paru koji je došao i ne pitajući ni koje je vere, ni odakle je. Manastir je ispunjen dečjom grajom jer se roditelji vraćaju da se zahvale pred ikonom Presvete Bogorodice i ovde krste svoju decu. Čudotvorna ikona Majke Božje čuda čini na deci, bolesnima, neplodnima i neobjašnjive za nas stvari se ovde dešavaju naočigled mnogih ljudi i monahinja i ništa nije nemoguće.
U manastiru Beočin nalaze se svete mošti vladike Varnave Nastića, najmlađeg srpskog svetitelja. A u manastirskoj porti sahranjen je „fruškogorski slavuj“, pesnik Jovan Grčić Milenko, koji je ime – Milenko, dodao po devojci koju je jedino istinski voleo. Divan je i manastirski vrt koji su napravili baštovani iz Francuske i mala je kopija Versajskog parka sa fontanom u sredini.
Jedan od najlepših dvoraca Evrope
Polako se približavam još jednom svedoku prošlih vremena, građevini za kojom Beočinci žale i svi odreda priželjkuju renoviranje i stari sjaj – to je Špicerov dvorac, ovde ga zovu Stari dvorac, a park oko njega Špicer bašta. Jedan od najlepših dvoraca Evrope, podignut je 1898. za porodicu nemačkog veleposednika Špicera, koji je bio i vlasnik fabrike cementa. Projektant je bio čuveni Imre Štajndl, čije je najpoznatije delo velelepna zgrada Parlamenta Mađarske u Budimpešti. Špicerovi su pred rat napustili Srbiju, objekat je nacionalizovan, pa postaje gradska biblioteka, dom kulture, škola, radio-stanica, matični ured, atelje Mike Antića, a naposletku i restoran. Mnogi još uvek pamte divne igranke na okruglom podijumu otvorene bašte. Stari dvorac postaje i zvanično spomenik kulture 1997, ali ni to ga nije spasilo od daljeg propadanja. Danas je dvorac prepušten vremenu, opustošen, jedino ga filmadžije posećuju, a meštani su ipak ponosni što je jedan Klint Istvud, fasciniran, snimao ovde film „Ratnici“, a Kusturica „Crna mačka, beli mačor“… A kadgod su ovde, po parku, trčale srne, šepurili se paunovi, pa naviru sećanja koja u dušu i srce zadiru i probadaju ga. Kaže mi čovek da kad prolazi pored dvorca mora glavu okrenuti jer boli ko za rođenim. E, moji Sremci, kakvi ste, na svetu takvih nigde…
Fruška gora, ova nebeska bašta, večno je rađala plemenite ljude, njene tragove nose u duši za sva vremena, valjda još od kad je bila malo ostrvo u Panonskom moru. Nad nama se pružila duga od lepote, a Beočin zauzeo mesto u srcu zasvagda. Još kad tambura zasvira „Lepo ti je u našemu Sremu, milina je živeti u njemu“…
S. Mušikić
Dobro jutro broj 568. – Avgust 2019.
