Tih osamdesetih godina nakon smrti Tita, kada je svest o veri i pravoslavlju stidljivo počela da se vraća u gradove, sela ne pominjem jer smo tamo uvek slavili, počeli smo da praznujemo Badnji dan i Božić. Pomalo nespretno, prisećajući se običaja koje smo doneli iz rodnih kuća, a kojih smo se brzo i naprasno odrekli. Tako je i naša tektka Milica, komunista do srži, kojoj je pop bio najveći neprijatelj, veći i od četnika i Nemaca, krenula sa svojim viđenjem Badnje večeri. Ničim izazvana, samo bi nas tog dana, šestog januara, ne obaveštavajući nikoga, naročito ne braću članove komunističke partije, iztija, izokola pozvala na večeru u svoj stan na drugom spratu zgrade preko puta naše, al da nas ne vide komšije.
Mi bismo, ni ne sluteći šta nas čeka, (mama je inače jedina znala), ne paleći svetla u zgradi, onako po mraku došli i pokucali na vrata. Zvono je bilo strogo zabranjeno i „bože me prosti“, osećali smo se kao ilegalci nekada, Prle i Tihi u sred Beograda četrdeset godina nakon rata. Tetka bi pogledavši prvo na onu „čpijunku na garniseru“ otvorila vrata, sačekala da uđemo i u tišini bi nas uvela u dnevnu sobu u kojoj je, inače, uvek stajao veliki trpezarijski sto sa četiri stolice kojih smo se tek pre par godina ratosiljali. I gle čuda! Ni stola, ni stolica.
Na podu postavljena sovra, kao nekada u selu što je bila. Pasulj prebranac, riba (pijani šaran), suve paprike punjene krompirom – toliko sitno seckanim, jer je tetka bila perfekcionista, da ga ne biste ni osetili, hleb domaći ali kupovni domaći (tako ga u prodavnici zvali), vino, sokovi. Oko sovre slama za koju nam nikada nije bilo jasno kako je nabavila, prosuti pšenica i kukuruz, u malim činijama razni koštani, jabuke, mandarine i žele bombone nikad ukusne kao tad.
„Srećno nam Badnje veče“, bilo je jedino što bi izgovorila prelazeći onim jabukama preko naših lica kako bismo cele godine bile zdrave kao jabuke, a mi posle zagledale da slučajno neka nije trula a ona nas njome obajala. Zatim bi nam dala orahe da nam kuća bude puna kao oni, (i to smo proveravali jer kad komunista blagosilja to je bilo jako čudno), da bi na kraju skupljala onu pšenicu već prosutu po podu i bacala po našim glavama, da nas ima kao što i zrna ima. Tako izblagosiljane pustila bi nas da jedemo prstima, bez pribora, taj jedan put u godini, da se valjamo po podu, da ne vodimo računa o tome da li ćemo masnim rukama dohvatiti zidove, hoćemo li nešto prosuti, da budemo deca. Ali, u tišini, bez previše reči. I, taman kad bi posmislili da sve ide glatko, da ćemo ostati tajna nečujna i nevidljiva okolini, zvono bi se oglasilo toliko jako da je i komšiju iz prizemlja štrecnulo. Mama bi samo okrenula glavu u stranu osećajući krivicu, tetka je tačno znala ko je i streljnula bi je pogledom škorpije.
„Opet si zvala Mariju“, siknula bi na samu pomisao na našu strinu, omiljno-neomiljnu ličnost u to doba godine, koja bi s vrata ne čekavši ni ruke da opere i pošteno uđe u stan, krenula da „brlja“ po sudovima uz nezaobilazno „Srećno Badnje veče“. Milicu samo što srce ne izda, već sluti nastavak.
„Auuu, niko ne pravi pijanog šarana kao ti“, grlata kao i uvek, kao da priziva ceo komšiluk, Marija trpa hranu u usta (bila je poznata kao neko ko obožava da jede po kućama). Tetka već prevrće očima, vidiš joj ispod naočara kolutanje. U tom, tajna više nije tajna. Dežurna poselarka Šana rupila je u predsoblje podbočena s izrazom lica „kako me niste zvali“, za njom Rada, inače omiljena tetkina komšinica, tu je i Mira iz stana pored njenog, vino je stavljeno na kuvanje, rakiju su već ispile. Nas decu ćušnuće u stranu. Božić dočekasmo više kao „narodno veselje“, nego kao „Otpisani“.
Tekst: Zorica Dragojević
