Milena Marković iz Kragujevca profesorka je harmonike u muzičkoj školi i ozbiljan odgajivač cveća. Sa svojom porodicom je, na imanju u predgrađu odakle se pruža pogled na Kragujevac, počela od jednog skromnog plastenika. Sada, posle jedne decenije, dostigli su proizvodnju od pola miliona saksija sezonskog cveća godišnje.
Na pitanje da li je lakše s partiturama ili cvećem, profesorka odgovara diplomatski: S partiturama je lakše, a sa cvećem bolje.
Milenin put do cveća i plastenika na brdu iznad Kragujevca je više nego zanimljiv. Muzičku akademiju završila je u Francuskoj. Potom se vratila u Kragujevac i počela pedagošku karijeru u ovdašnjoj muzičkoj školi. Kada je devedesetih godina njena majka ostala bez posla, na placu u naselju Petrovac na obodu grada, počela je pod jednim plastenikom da gaji cveće. Bilo je to vreme kada je trebalo preživeti. Tako je hobi njene majke bio okidač za današnju proizvodnju, jer je ona tu malu količinu cveća uspevala da proda.
Kasnije je Milenina majka ubedila i nju, pa i zeta Nikolu da joj se pridruže. Kao po pravilu, novac je bio problem, pa su prvi plastenik podigli uz pomoć kredita.
– Naš prvi plastenik, dimenzija 8 puta 15 metara, podigli smo od pozajmice iz banke. Moj suprug je, na taštino ubeđivanje, napustio posao u jednom velikom trgovinskom lancu i potpuno se posvetio cvećarstvu. Odlučili smo da ja zadržim posao u školi, kako bismo imali kakvu-takvu sigurnost, jer smo ušli u posao o kojem nismo mnogo znali. Ali, posao u školi mi nije opravdanje. Svaki slobodan trenutak posvećujem plastenicima i plasmanu cveća – kaže Milena.
O notama je sve naučila na akademiji, a o cveću kroz sopstveno iskustvo. Odlično poznaje vrste, njihove latinske nazive, zna šta kojoj biljci prija, gde je treba saditi, kako je gajiti. Jednostavno, kaže, to je morala da nauči kako bi znala šta da preporuči kupcima. Kroz učenje su saznali i kako se gaji cveće.
– Svaku grešku smo skupo platili. Što je proizvodnja bila veća, i greške su bile skuplje. Dešavalo se da kupimo lošu zemlju za saksije i sve biljke propadnu. Sada, posle 10 godina u cvećarstvu, rizik i greške smo sveli na minimum. Sada imamo 1.200 kvadrata pod plastenicima i 3.000 kvadrata na otvorenom. Odlučili smo da dobar deo proizvodnje iz plastenika prvo prenosimo na otvoreno, kako bi biljke ojačale i privikle se. To je ujedno i veća garancija kupcima da će biljka opstati u njihovim baštama – kaže Milena Marković.
Za Markoviće je kvalitet cveća na prvom mestu. Biljke ne iznose na tržište po svaku cenu. S preprodavcima kažu, ne znaju da rade, tako da svojih preko 30 vrsta sezonskog cveća prodaju sami na kućnom pragu.
Cveće proizvodimo i prodajemo i kad se isplati i kad se ne isplati. To je jedino rešenje u ovom, a verujem i u bilo kom drugom poslu. Poznato je da je cena cveća već godinama ista, za neke vrste je čak i pala. Taj problem smo morali da nadomestimo većom proizvodnjom – dodaje Milena.
Ona navodi primer da je pre nekoliko godina saksija viseće surfinije prodavana za 400 dinara, a da je prošle sezone bila 200, pa i niže od te sume. U međuvremenu, poskupelo je skoro sve od repromaterijala. Najveća stavka u njihovoj proizvodnji je, kažu, grejanje. Za nabavku uglja, kojim greju plastenike, potroši se najviše novca.
-Ali, već deset godina je cela porodica u ovom poslu. Posvećeno radimo i čekamo da dođu bolja vremena. Dok se to ne dogodi, preostaje mi da spojim muziku i cvećarstvo. Ima i predloga da neke od koncerata premestimo među cveće. Ko zna, možda održimo i jedan među surfinijama. Jer ne mogu da se odreknem ni jednog, ni drugog – kaže Milena.
