Piše: Željko Dulanović
Krompir je ove godine u jugozapadnoj Srbiji rekordno rodio, 35 do 40 tona po hektaru, ali ga niko neće. Retki kupci za kilogram nude svega sedam do deset dinara, što ne pokriva ni osnovne troškove, pa je većina ovogodišnjeg roda smeštena u trapove, da čeka bolju cenu. Zbog situacije na tržištu prognoze su, međutim, sumorne pa u Poljoprivredno savetodavnoj i stručnoj službi Užice kažu da bi čak 70.000 tona merkantilnog krompira, proizvedenog jesenas u Zlatiborskom okrugu, moglo da završi kao tržišni višak.
Sve mi miriše na 2017, kada su retki kupci u početku za krompir nudili 10 do 15 dinara, a na kraju ga niko nije hteo ni za pet – kaže Branko Gujaničić iz Akmačića, jedan od najvećih proizvođača u ovom kraju.
U novovaroškom kraju, koji je nekada bio poznat po proizvodnji, krompir se sve manje seje, a slično je i u susednoj Ivanjici, gde takođe imaju problema s plasmanom i radnom snagom. Sela su opustela, a iz grada malo ko hoće u njivu za dnevnicu od 3.000 dinara, pa nadničari stižu čak iz južne Srbije.
Dobar rod obara cenu
Prošle godine kupci su u njivi krompir plaćali 28 do 30 dinara za kilogram, a solidna je bila i prethodna, pa je moglo i da se zaradi. Međutim, krompir je jesenas kod nas, kao i u Evropi, dobro rodio, pa mu je zbog velike ponude pala i cena. Prema zvaničnim procenama, krompir se u Zlatiborskom okrugu trenutno uzgaja na oko 4.000 hektara, što je gotovo 1.000 hektara manje nego pre samo par godina. Stručnjaci predviđaju da će zbog ovogodišnjih teškoća mnogi odustati od dalje proizvodnje, zbog čega će se broj krompirišta još više smanjiti.
U našem kraju prodaja obično malo živne u januaru, kada „veliki igrači“ iz drugih delova Srbije isprazne magacine. Na žalost, za ovu – prognoze su sumorne, pa se bojim da će najveći deo roda završiti na proleće u potocima i jarugama jer neće imati ko da ga kupi. Sudeći prema ranijem iskustvu, nakon dve dobre sledi četiri, pet loših godina, koje će moći da preživi malo ko od ovdašnjih proizvođača – kaže Srđan Lojaničić iz Akmačića.
Novo vreme donosi nove sorte
Srđan Lojaničić i njegov komšija Obren Šaponjić godinama ortački seju krompir na obodima uvačkog kanjona. Ove su posejali na 12 hektara i među najvećim su proizvođačima u Novoj Varoši. Više od njih jedino seje Branko Gujaničić koji pod krompirom ima preko 20 hektara. Ostali krompir seju na hektar, dva, a tek poneko i koji hektar više. Od belih sorti najzastupljeniji su „arizona“ i „agrija“, a od crvenih „bela rosa“ i „esma“. „Kondor“ i „dezira“ koji su nekada dominirale na ovdašnjim poljima, više gotovo da se i ne gaje, pa su primat preuzele nemačke i holandske sorte. Krompir se u planinskim krajevima zapadne Srbije seje početkom maja, a vadi u oktobru.
– Arizona daje najbolji prinos, dok su „agrija“ i „bela rosa“ najbolje za jelo, zbog čega ih kupci i najviše traže. Mada je kod nas zemljište pogodno za sadnju krompira, prinosi su u granici proseka, i sve što rodi preko 30 tona po hektaru smatra se uspehom. Za razliku od ravničarskih predela, kod nas nema uslova za navodnjavanje. Srećom, u poslednje dve godine bilo je dosta kiše baš kada treba, pa smo imali i dobar rod – kaže Lojaničić.
Najbolje da se utrapi na njivi
Skoro celokupni ovogodišnji rod moraće, međutim, da prezimi kod proizvođača, što sa sobom nosi dodatni rizik i troškove. Ukoliko se ne čuva na adekvatan način, krompir lako smrzne, a kada je toplo, brzo isklija, što mu u oba slučaja dodatno obara cenu ili uopšte ne može na tržište. Zbog toga se meštani planinskih sela dovijaju na razne načine kako bi mu do prodaje održali svežinu.
Tamo gde ima uslova, krompir se u većim mrežastim džakovima lageruje u magacine i podrume, koji su delom ukopani u zemlju ili imaju spoljnu termoizolaciju. Temperatura u njima ne sme da padne ispod nule, a krompiru tokom čuvanja najviše prija kada je tri, četiri stepena u plusu.
Žao mu da trune
Darko Novaković iz Ljepojevića krompir seje na tri hektara, i kaže da proizvođači odavno nisu imali goru godinu.
Da mi nije žao, krompir bih ostavio jesenas u njivi da trune. Ovako sam ga izvadio iz zemlje i opet zatrpao, da čeka bolje dane. Ako nađem kupca, moraću opet da angažujem radnike da ga vade iz trapa, čiste i pakuju, a dnevnica im je 3.000 dinara. A gde su nafta, veštačko đubrivo. Sve poskupelo, osim krompira, pa će ovogodišnja setva biti čist gubitak – kaže Novaković.
U Kalipolju, na padinama Javora, gde je nekada bilo i najviše proizvođača, krompir i danas trape u samoj njivi i to je, kažu, najefikasniji način.
Krompir koji se zatrapi u njivi iz koje je prethodno izvađen, može da stoji do kasnog proleća a da ne izgubi na svežini, a bilo je godina kada je na ovan način čuvan sve do sredine juna. Sam postupak njegovog smeštanja u zimovnik veoma je jednostavan. Iskopa se rov, 1-2 metra širine i oko 20 centimetara dubine, i u njega se sruči krompir tako da ga ima dosta i iznad zemlje. Zatim se krompir prekrije slamom, pa preko slame sitnom zemljom i tako zatrapljen ostavi da čeka kupce. Dužina rova zavisi od količine krompira. Ja sam ove godine pod krompirom imao jedan hektar, a celokupan rod sam smestio u dva trapa dužine 40 i 70 metara – kaže Dragan Novaković iz Ljepojevića.
Spas u kooperaciji
Poslednjih godina sve više je meštana koji krompir seju na hektar-dva, kao kooperanti velikih trgovaca i prerađivača iz Ivanjice, Lučana i Čačka. Od njih dobijaju sve što im je potrebno za proizvodnju, a otkup i cena su im zagarantovani.
Dragan Ilić iz Trudova je u brdima iznad Zlatarskog jezera zasejao krompir na 1,5 hektara, i kaže da mu je kao proizvođaču mnogo bolje nego pre, kada je radio samostalno. On poslednjih nekoliko godina seje za istog otkupljivača iz Kušića, i kaže da je zadovoljan saradnjom.
– Ove godine smo pred setvu dogovorili otkupnu cenu od 20 dinara za kilogram. Od njega dobijem sve: od semena, veštačkog đubriva, do zaštitnih preparata i džakova za pakovanje, dok je moje da posejem, izvadim i krompir oteram na mesto otkupa. Da nema kooperacije, davno bih odustao od proizvodnje. Krvav je ovo posao, posebno za one koji nemaju siguran otkup, već moraju da moljakaju i vuku kupce za rukav – kaže Ilić.
Do pre dvadesetak godina krompir je bio osnovni izvor prihoda za mnoga seoska domaćinstva, a danas se, kažu, samo od njegove proizvodnje ne može živeti. Zbog toga su meštani prinuđeni da „svaštare“ kako bi preživeli.
Pored krompira, sejem i heljdu na tri hektara i hektar raži, a moje domaćinstvo se bavi i proizvodnjom mleka. Kilogram heljdinog brašna je 250, a ražanog 70 dinara i prodaja ide solidno, a deo proizvedene raži koristim i kao stočnu hranu. U staji imam 15 krava i mleko predajem mlekari iz Sastavaka kod Priboja i zadovoljan sam saradnjom. Na žalost, vremena su takva da samo od jedne proizvodnje ne može da se živi – kaže Srđan Lojaničić.
Zadruge za gospodski posao
A starina Mileta Novaković iz Ljepojevića pamti znatno bolja vremena za proizvođače krompira. Danas su mu 83 godine i ima hektar pod krompirom, a svojevremeno je sa 7,5 hektara bio najveći proizvođač u ovom kraju.
– Počeo sam s proizvodnjom na svega 12 ari, a onda sam sredinom sedamdesetih stupio u koopreaciju sa Zemljoradničkom zadrugom u Kotraži i krenuo da sejem „na veliko“. To su bila srećna veremena. Krompir sam iz njive terao šleperima u zadružne magacine, a otud se vraćao s torbama punim para. Deo roda sam uvek ostavljao u trap, i prodavao ga na proleće i po 30 puta većoj ceni, a kupci su dolazili sa svih strana, čak s Kosova. Skućio sam se zahvaljujući krompiru, a od krtole sam kupio i svu mehanizaciju – kaže Mileta Novaković.
– Nekadašnje zadruge bile su stubovi razvoja sela, i njihovim nestankom sve je krenulo nizbrdo. Dok su one radile, seljak je bio gospodin. Imao je zagarantovan otkup i mogao je da zaradi ko god je hteo da radi. Sada nam kapu kroje nakupci, i nikada nisi siguran da li ćeš ono što proizvedeš moći i da prodaš i po kojoj ceni – kaže ovaj starina.
