Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Kult Sunca utkan u hrišćanstvo

Kult Sunca utkan u hrišćanstvo

1661

Piše:

Ivana Radoičić

Sredina zime, koliko nauka zna, još od praskozorja civilizacije predstavljala je vreme za slavlje. Vekovima pre Isusa, na prostorima na kojima se kasnije ukorenilo hrišćanstvo, rani Evropljani slavili su svetlost i rođenje, upravo u najmračnijim i najkraćim danima u godini, pogleda uperenog u budućnost, u nadu u novi Sunčev ciklus i obnovu prirode. Zato su mnogi narodi proslavljali zimski solsticij, jer je od njega Sunce kretalo da jače i duže sija, znajući da mogu da počnu da se raduju dužim danima i jačanju sunčeve svetlosti.

Stari Nordijci slavili su vreme između 21. decembra i kraja januara. Kako bi obeležili nadu u povratak sunca, muški članovi porodice donosili su u kuće stabla, i palili ih na otvorenom ognjištu, časteći se uz pesmu i igru dok je drvo gorelo, a slavlje je moglo da potraje i 12 dana. Za naše severne komšije, jer Sloveni su u jednom trenutku bili u balto-slovenskoj zajednici, ostavivši za sobom Lužičke Srbe, svaka iskra iz vatre predstavljala je novu svinju ili tele koje će se roditi naredne godine, a ovaj običaj imamo i mi, kad žaračem tučemo po badnjaku koji se iskri, uz reči „koliko iskri bilo, toliko pšenice rodilo“.

Kraj decembra bio je savršeno vreme za slavlje u većini Evrope. U to vreme, većina stoke koju su nameravali da zakolju, već je doživela tužnu sudbinu, a za mnoge je to bio jedini period u godini kada su imali svežeg mesa, pošto je stoka služila za mleko i mlečne proizvode, a ne za ishranu. Takođe, većina vina i piva, napravljenog tokom godine, u to vreme je fermentirala i bila spremna za upotrebu.

U paganskoj Nemačkoj, ljudi su slavili Odena, za koga su verovali da noću obilazi porodice i odlučuje koja će napredovati, a koja propasti. Proslava njegovog praznika zato se obavezno obavljala u kući. Odatle do kućne božićne proslave nije teško stići, naročito sad kad je ostanak u kući postao pitanje opstanka.

Mnogo južnije i naprednije, u Rimu, gde zime nisu bile toliko oštre kao one na dalekom severu, slavile su se Saturnalije, u čast Saturna, boga poljoprivrede. Slavile su se od nedelje koja prethodi zimskom solsticiju (od 17. do 25. decembra), a slavlje je trajalo čitavih mesec dana. Poslednjeg dana Saturnalija, 25. decembra, slavio se „Dies Natali Invictus“ ili „rođendan neosvojivog“. Hrane i pića bilo je u izobilju, a običaj je i da na mesec dana robovi postaju gospodari, a seljaci vladaju gradovima. Škole su bile zatvorene, kao i trgovinske radnje. U vreme zimskog solsticija Rimljani su slavili i Juvenaliju, gozbu u čast dece Rima. Rimski patriciji slavili su dan na koji je rođen Mitra, persijski bog sunca – 25. decembra. Verovalo se da je devica rodila Mitru u pećini, prvi su ga pozdravili pastiri, a za Rimljane, to je bio najsvetiji dan u godini.

Stari Sloveni poštovali su Svaroga, vrhovnog boga, a najznačajniji praznik posvećen ovom božanstvu bio je, naravno, u vreme zimskog solsticija, te su i Sloveni, kao i ostali prethrišćanski narodi, poštovali solarni kult. Sloveni su verovali da se u vreme zimske kratkodnevnice rađa mlado Sunce, koje je trebalo ojačati. Da bi ojačalo, naši preci su praktikovali mnoge magijske i simbolične radnje. Od posebnog značaja bilo je takozvano „sveto drvo“, zaštitnik porodice, u kojem, po verovanju, obitava duh značajnog pretka koji ih štiti i obezbeđuje im zdravlje i napredak, naročito poljoprivrednog roda i stoke. Od tog drveta uz magijske reči i obredne radnje, sekli su granu i unosili je na ognjište, uz reči „Ja te potpalih, a ti da mi rodiš“. Time su se obraćali mladom suncu, tražeći da donese plodnost u godini koja dolazi. Ono što nama danas predstavlja badnjak, našim precima bio je simbol početka novog sunčevog ciklusa i veza predaka i potomaka. Spaljivanjem hrasta (svetog drveta) iz vatre se rađalo novo sunce i zato je proslavljano u krugu ognjišta. Prema nekim naučnicima, badnjak se spaljuje jer je njegov koren u donjem, mračnom svetu, a spaljivanjem se priziva i pripomaže Suncu da pobedi svog večnog neprijatelja – mrak.

Na Božić se rađa i Svarožić i počinje da jača, pa je sasvim logično što je kasniji hrišćanski praznik – Rođenje sina Božijeg – nazvan Božić. Za Slovene, Božić je najznačajniji praznik, iako celo hrišćanstvo počiva na uskrsnuću Isusa Hrista. U ovome veliku ulogu ima i činjenica da je u našoj običajnoj i magijskoj prasvesti ostalo sećanje na Treskuna, boga zime, koji se takođe slavi u vreme zimskog solsticija. Takođe, zimski solsticij bio je praznik Koleda – zimskog duha, koji dočekuje novo leto, ispraćajući staro Sunce i sve umrle protekle godine.

Praznik Rođenja Hristovog po hrišćanskoj Evropi širio se polako, ali sigurno, dospevajući do Skandinavije do kraja osmog veka. U vreme kontinuiranog doseljavanja Slovena na Balkan, hrišćanstvo je već utvrdilo proslavljanje Hristovog rođenja, te su se stari običaji proslavljanja isteka starog i dočeka novog solarnog ciklusa lepo uklopili u hrišćansku ikonografiju. Dolaskom na Balkansko poluostrvo (iako polemika o tome kada su Sloveni došli još uvek traje), mnogobožačka slovenska plemena susrela su se sa čvrsto ukorenjenim hrišćanstvom. Pokrštavanje, nekad dobrovoljno, češće na silu, moglo je da potraje vekovima, da Vizantinci nisu uspeli da utkivanjem mnogobožačkih običaja u hrišćanske obrede mirno pokore burnu pagansku slovensku svest.

Rođenje Hristovo (Roždestvo) počinje po pojedinim provincijama da se slavi tek u IV i V veku. U Rimu, u kojem je dotad slavljen mnogobožački praznik Boga sunca, prvi put je proslavljeno 25. decembra 354. godine, u Carigradu četvrt veka kasnije (25. decembra 379. godine), u Kapadokiji 383, u Aleksandriji 432, a u samom Jerusalimu se praznovanje nije ustalilo do sredine VI veka. Ustaljivanje petnaest najvećih hrišćanskih praznika trajalo je punih dvanaest vekova, a ustaljivanje ostalih zapovednih praznika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gledano od vremena njenog osamostaljivanja (1219), trajalo je čitavih sedam vekova. Ove činjenice objašnjavaju zašto je u običajnom životu Srba sačuvano mnoštvo prethrišćanskih sastojaka ili što je u življenju i praznovanju za sve ovo vreme stvoren snažan sloj obredne i religijske simbioze.

Otuda Srbi praznuju Roždestvo Hristovo kao Božić, sa badnjakom i slamom, kao i mnogim očiglednim obeležjima kulta predaka. Obrezanja Hristovog u narodnoj svesti i nema, već se toga dana praznuje Srpska nova godina. Bogojavljenje se svetkuje kao Vodokršće ili Vodica, Sretenje kao sretanje zime i leta, Todorova subota kao dan mitskih konjanika todoraca, Lazareva subota kao Vrbica, Vaznesenje kao Spasovdan, sa svim jasnim otiscima svetkovine posvećene praslovenskom bogu Perunu, za čiju je moć vezano i praznovanje Ilindana. Rođenje Sv. Jovana Preteče slavilo se kao Ivanjdan, uz očuvane tragove obeležavanja letnjeg slovenskog praznika Ivana Kupala, Preobraženje kao preobražavanje prirode, a mnogi hrišćanski svetitelji dobili su više ili manje izmenjene narodske biografije. Uza sve to, sačuvana je i slava ili krsno ime kao najviši znak etničke i hrišćanske osobenosti.

Jednom prihvaćeni i utkani u vekovnu tradiciju, hrišćanski praznici postali su otporni na raznorazne uticaje koji su u talasima tokom vekova nadirali naizmenično sa istoka i sa zapada. Ni pet vekova turske vladavine nije uspelo da ugasi proslavljanje hrišćanskih praznika, možda baš zato što su, duboko paganski ukorenjeni u narodnoj svesti i biću, pokazali zavidnu otpornost

Otkud Božić Bata?

Danas u gradu skoro zaboravljena, obredna pesma posvećena Božić Bati nekada se pevala u svakom domu.

Božić, Božić bata,

nosi kitu zlata,

da pozlati vrata

i oboja poboja,

i svu kuću do krova.

Ovde „bata“ nije imenica, nego prezent glagola „batati“, što znači „stupati, koračati“. Drugim rečima, Božić korača, dolazi da bi nam doneo radost i zlatom obojio okvire prozora (oboja poboja), te radošću pozlatio svu kuću „do krova“ i sva srca do vrha napunio milošću.

Koledari

Koliko je slovenska paganska tradicija jaka, pokazuju i nazivi hrišćanskih praznika i običaja. Bugari i danas Božić zovu Koledo, a u našim krajevima izvode se koledarske pesme, uz magijske radnje. U koledare su išli isključivo muškarci, a koledarskim pesmama učio ih je mešter, koji je čuvao i prenosio usmenu tradiciju. Koledari su išli selom i pevali celu noć, sve do drugog dana posle podne. Koledara je uvek bilo dvanaest, koliko i meseca u godini, ali su se delili na dve čete po šest momaka. Svaka četa je imala kolovođu, koji je nosio fenjer, okićen ruzmarinom, tri pevača i jednog blagajnika. Unajmljivali su torbonošu, a on je nosio darove, kojima bi ih darivali domaćini. Uglavnom su se davali darovi u hrani i piću. Suština koledarskih pesama je u tome što su se njima opraštali od umrlih, ostavljajući ih u mraku, kako bi mogli da dočekaju svetlo novog prirodnog ciklusa.

Kult Sunca  utkan u hrišćanstvo

Piše: Ivana Radoičić

Sredina zime, koliko nauka zna, još od praskozorja civilizacije predstavljala je vreme za slavlje. Vekovima pre Isusa, na prostorima na kojima se kasnije ukorenilo hrišćanstvo, rani Evropljani slavili su svetlost i rođenje, upravo u najmračnijim i najkraćim danima u godini, pogleda uperenog u budućnost, u nadu u novi Sunčev ciklus i obnovu prirode. Zato su mnogi narodi proslavljali zimski solsticij, jer je od njega Sunce kretalo da jače i duže sija, znajući da mogu da počnu da se raduju dužim danima i jačanju sunčeve svetlosti.

Stari Nordijci slavili su vreme između 21. decembra i kraja januara. Kako bi obeležili nadu u povratak sunca, muški članovi porodice donosili su u kuće stabla, i palili ih na otvorenom ognjištu, časteći se uz pesmu i igru dok je drvo gorelo, a slavlje je moglo da potraje i 12 dana. Za naše severne komšije, jer Sloveni su u jednom trenutku bili u balto-slovenskoj zajednici, ostavivši za sobom Lužičke Srbe, svaka iskra iz vatre predstavljala je novu svinju ili tele koje će se roditi naredne godine, a ovaj običaj imamo i mi, kad žaračem tučemo po badnjaku koji se iskri, uz reči „koliko iskri bilo, toliko pšenice rodilo“.

Kraj decembra bio je savršeno vreme za slavlje u većini Evrope. U to vreme, većina stoke koju su nameravali da zakolju, već je doživela tužnu sudbinu, a za mnoge je to bio jedini period u godini kada su imali svežeg mesa, pošto je stoka služila za mleko i mlečne proizvode, a ne za ishranu. Takođe, većina vina i piva, napravljenog tokom godine, u to vreme je fermentirala i bila spremna za upotrebu.

U paganskoj Nemačkoj, ljudi su slavili Odena, za koga su verovali da noću obilazi porodice i odlučuje koja će napredovati, a koja propasti. Proslava njegovog praznika zato se obavezno obavljala u kući. Odatle do kućne božićne proslave nije teško stići, naročito sad kad je ostanak u kući postao pitanje opstanka.

Mnogo južnije i naprednije, u Rimu, gde zime nisu bile toliko oštre kao one na dalekom severu, slavile su se Saturnalije, u čast Saturna, boga poljoprivrede. Slavile su se od nedelje koja prethodi zimskom solsticiju (od 17. do 25. decembra), a slavlje je trajalo čitavih mesec dana. Poslednjeg dana Saturnalija, 25. decembra, slavio se „Dies Natali Invictus“ ili „rođendan neosvojivog“. Hrane i pića bilo je u izobilju, a običaj je i da na mesec dana robovi postaju gospodari, a seljaci vladaju gradovima. Škole su bile zatvorene, kao i trgovinske radnje. U vreme zimskog solsticija Rimljani su slavili i Juvenaliju, gozbu u čast dece Rima. Rimski patriciji slavili su dan na koji je rođen Mitra, persijski bog sunca – 25. decembra. Verovalo se da je devica rodila Mitru u pećini, prvi su ga pozdravili pastiri, a za Rimljane, to je bio najsvetiji dan u godini.

Stari Sloveni poštovali su Svaroga, vrhovnog boga, a najznačajniji praznik posvećen ovom božanstvu bio je, naravno, u vreme zimskog solsticija, te su i Sloveni, kao i ostali prethrišćanski narodi, poštovali solarni kult. Sloveni su verovali da se u vreme zimske kratkodnevnice rađa mlado Sunce, koje je trebalo ojačati. Da bi ojačalo, naši preci su praktikovali mnoge magijske i simbolične radnje. Od posebnog značaja bilo je takozvano „sveto drvo“, zaštitnik porodice, u kojem, po verovanju, obitava duh značajnog pretka koji ih štiti i obezbeđuje im zdravlje i napredak, naročito poljoprivrednog roda i stoke. Od tog drveta uz magijske reči i obredne radnje, sekli su granu i unosili je na ognjište, uz reči „Ja te potpalih, a ti da mi rodiš“. Time su se obraćali mladom suncu, tražeći da donese plodnost u godini koja dolazi. Ono što nama danas predstavlja badnjak, našim precima bio je simbol početka novog sunčevog ciklusa i veza predaka i potomaka. Spaljivanjem hrasta (svetog drveta) iz vatre se rađalo novo sunce i zato je proslavljano u krugu ognjišta. Prema nekim naučnicima, badnjak se spaljuje jer je njegov koren u donjem, mračnom svetu, a spaljivanjem se priziva i pripomaže Suncu da pobedi svog večnog neprijatelja – mrak.

Na Božić se rađa i Svarožić i počinje da jača, pa je sasvim logično što je kasniji hrišćanski praznik – Rođenje sina Božijeg – nazvan Božić. Za Slovene, Božić je najznačajniji praznik, iako celo hrišćanstvo počiva na uskrsnuću Isusa Hrista. U ovome veliku ulogu ima i činjenica da je u našoj običajnoj i magijskoj prasvesti ostalo sećanje na Treskuna, boga zime, koji se takođe slavi u vreme zimskog solsticija. Takođe, zimski solsticij bio je praznik Koleda – zimskog duha, koji dočekuje novo leto, ispraćajući staro Sunce i sve umrle protekle godine.

Koledari

Koliko je slovenska paganska tradicija jaka, pokazuju i nazivi hrišćanskih praznika i običaja. Bugari i danas Božić zovu Koledo, a u našim krajevima izvode se koledarske pesme, uz magijske radnje. U koledare su išli isključivo muškarci, a koledarskim pesmama učio ih je mešter, koji je čuvao i prenosio usmenu tradiciju. Koledari su išli selom i pevali celu noć, sve do drugog dana posle podne. Koledara je uvek bilo dvanaest, koliko i meseca u godini, ali su se delili na dve čete po šest momaka. Svaka četa je imala kolovođu, koji je nosio fenjer, okićen ruzmarinom, tri pevača i jednog blagajnika. Unajmljivali su torbonošu, a on je nosio darove, kojima bi ih darivali domaćini. Uglavnom su se davali darovi u hrani i piću. Suština koledarskih pesama je u tome što su se njima opraštali od umrlih, ostavljajući ih u mraku, kako bi mogli da dočekaju svetlo novog prirodnog ciklusa.

Praznik Rođenja Hristovog po hrišćanskoj Evropi širio se polako, ali sigurno, dospevajući do Skandinavije do kraja osmog veka. U vreme kontinuiranog doseljavanja Slovena na Balkan, hrišćanstvo je već utvrdilo proslavljanje Hristovog rođenja, te su se stari običaji proslavljanja isteka starog i dočeka novog solarnog ciklusa lepo uklopili u hrišćansku ikonografiju. Dolaskom na Balkansko poluostrvo (iako polemika o tome kada su Sloveni došli još uvek traje), mnogobožačka slovenska plemena susrela su se sa čvrsto ukorenjenim hrišćanstvom. Pokrštavanje, nekad dobrovoljno, češće na silu, moglo je da potraje vekovima, da Vizantinci nisu uspeli da utkivanjem mnogobožačkih običaja u hrišćanske obrede mirno pokore burnu pagansku slovensku svest.

Rođenje Hristovo (Roždestvo) počinje po pojedinim provincijama da se slavi tek u IV i V veku. U Rimu, u kojem je dotad slavljen mnogobožački praznik Boga sunca, prvi put je proslavljeno 25. decembra 354. godine, u Carigradu četvrt veka kasnije (25. decembra 379. godine), u Kapadokiji 383, u Aleksandriji 432, a u samom Jerusalimu se praznovanje nije ustalilo do sredine VI veka. Ustaljivanje petnaest najvećih hrišćanskih praznika trajalo je punih dvanaest vekova, a ustaljivanje ostalih zapovednih praznika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gledano od vremena njenog osamostaljivanja (1219), trajalo je čitavih sedam vekova. Ove činjenice objašnjavaju zašto je u običajnom životu Srba sačuvano mnoštvo prethrišćanskih sastojaka ili što je u življenju i praznovanju za sve ovo vreme stvoren snažan sloj obredne i religijske simbioze.

Otuda Srbi praznuju Roždestvo Hristovo kao Božić, sa badnjakom i slamom, kao i mnogim očiglednim obeležjima kulta predaka. Obrezanja Hristovog u narodnoj svesti i nema, već se toga dana praznuje Srpska nova godina. Bogojavljenje se svetkuje kao Vodokršće ili Vodica, Sretenje kao sretanje zime i leta, Todorova subota kao dan mitskih konjanika todoraca, Lazareva subota kao Vrbica, Vaznesenje kao Spasovdan, sa svim jasnim otiscima svetkovine posvećene praslovenskom bogu Perunu, za čiju je moć vezano i praznovanje Ilindana. Rođenje Sv. Jovana Preteče slavilo se kao Ivanjdan, uz očuvane tragove obeležavanja letnjeg slovenskog praznika Ivana Kupala, Preobraženje kao preobražavanje prirode, a mnogi hrišćanski svetitelji dobili su više ili manje izmenjene narodske biografije. Uza sve to, sačuvana je i slava ili krsno ime kao najviši znak etničke i hrišćanske osobenosti.

Jednom prihvaćeni i utkani u vekovnu tradiciju, hrišćanski praznici postali su otporni na raznorazne uticaje koji su u talasima tokom vekova nadirali naizmenično sa istoka i sa zapada. Ni pet vekova turske vladavine nije uspelo da ugasi proslavljanje hrišćanskih praznika, možda baš zato što su, duboko paganski ukorenjeni u narodnoj svesti i biću, pokazali zavidnu otpornost

Otkud Božić Bata?

Danas u gradu skoro zaboravljena, obredna pesma posvećena Božić Bati nekada se pevala u svakom domu.

Božić, Božić bata,

nosi kitu zlata,

da pozlati vrata

i oboja poboja,

i svu kuću do krova.

Ovde „bata“ nije imenica, nego prezent glagola „batati“, što znači „stupati, koračati“. Drugim rečima, Božić korača, dolazi da bi nam doneo radost i zlatom obojio okvire prozora (oboja poboja), te radošću pozlatio svu kuću „do krova“ i sva srca do vrha napunio milošću.