Paprika spada u najrentabilnije povrće, a proizvodnja u zatvorenom prostoru je, i pored većih ulaganja, najisplativija, posebno kada se radi o ranim i srednjeranim selekcijama. Uzgoj paprike u zaštićenom prostoru se ne razlikuje mnogo od onog na otvorenom polju. Razlika je u tome što se u baštama pod krovom mogu kontrolisati mikroklimatski uslovi, a period plodonošenja je produžen, zbog čega se postiže veći prinos.
Zaštićeni prostori mogu biti: niski i visoki tuneli, plastenici – jednolađni i višelađni, vento staklenici… Koji tip zaštićenog prostora će se koristiti zavisi od grejanja, podloge, investicionih mogućnosti i obima same proizvodnje. Preporučuje se i upotreba polietilenske folije kao malča jer ima mnogostruku prednost – čuva vlažnost u podlozi, sprečava rast korova, omogućava intenzivniji porast plodova i raniju berbu.
Paprika je prilično zahtevno povrće, mnogo traži, ali uzvraća bogatim rodom. Optimalna temperatura zemljišta je 25 Celzijusovih stepeni, i valja je konstantno održavati. Temperatura vazduha za klijanje i nicanje je 30, cvetanje i obrazovanje plodova 25 stepeni danju i 16–21 stepen noću. Osetljiva je na niske temperature i mraz, a takođe i na temperature iznad 38 stepeni. Paprika je biljka kratkog dana i zahteva veliku količinu svetlosti (30.000 luksa). I potrebe za vodom su velike (120–600ml dnevno), zbog čega je dobro da se pre rasađivanja postavi sistem za navodnjavanje kap po kap, a temperatura vode za zalivanje treba da je 25–27 stepeni. Traži bogato, plodno zemljište, čija je pN vrednost 6–7. Ako se gaji na otvorenom, za nju valja birati parcele na kojima su predusevi bile žitarice i leguminoze. Đubri se organskim i mineralnim đubrivima i to sa 40–50 t/ha svežeg stajnjaka, a za planirani prinos od 10 tona unosi se do 42kg N, 17kgP2O5, 75kgK2O. U plastenicima i tunelima unosi se 20–40 t po hektaru stajnjaka, a prihranjuje se u dvatri navrata – prvi put kada se dobro ukoreni, a drugi u periodu ranog plodonošenja. Na istoj parceli ne sme se uzgajati bar četiri do pet godina.
Pre sadnje potrebno je da se zemljište steriliše termički ili hemijskim preparatima. Za osavremenjivanje plasteničke proizvodnje valjalo bi da se ugrade klimatske stanice da bi se pratili temperatura vazduha, relativna vlažnost, koncentracija ugljendioksida i intenzitet sunčeve svetlosti. Ventilacija je posebno značajna u letnjem periodu jer visoka temperatura negativno utiče na vegetaciju biljaka.
U plastenicima paprika se uzgaja i bez podloge (u sistemu hidroponije). Supstrati u hidroponskom uzgoju su organskog i neorganskog porekla. Organski su pirinčane ljuske, kora drveta, piljevina, otpaci slame, kukuruznih kočanki i oklasine, a neorganski kamena vuna, kvarcni pesak, ekspandirana glina i dr. Takve podloge imaju mnogo prednosti – smanjena opasnost od bolesti, manje hemijskih sredstava i ručnog rada, a niži su i troškovi proizvodnje, uz istovremeno povećanje prinosa.
Rasad paprike se proizvodi u različitim vrstama zaštićenog prostora: tople leje, tuneli, plastenici i staklenici, a setva može biti rana, srednjerana i kasna, u tunelima bez grejanja i u plastenicima sa grejanjem. U plastenicima za ranu i srednjeranu proizvodnju, bez obzira o kojoj vrsti zaštićenog prostora je reč, neophodno je obezbediti zagrevanje. Da bi se ubrzalo nicanje valja sejati naklijalo seme. U klijalištima se seje omaške ili u redove 5h1cm, tako da se dobije oko 1.500 do 2.000 biljaka po kvadratnom metru. Rasad paprike može da se proizvodi i u kontejnerima sa oko 100 setvenih otvora. Paprika klija i niče za 7 do 14 dana, a pikira se kada se pojavi prvi par stalnih listova. Kod ranih sorti (rana proizvodnja) rasad se seje krajem januara ili početkom februara, a rasađuje krajem aprila ili početkom maja.
Kod nas je najzastupljenija srednjerana proizvodnja. Seje se u martu, u tople leje ili plastenike sa grejanjem, rasađuje u maju u plastenike bez grejanja, a bere u julu ili početkom avgusta. Za kasnu proizvodnju seje se krajem marta ili početkom aprila u hladne leje, a rasađuje krajem maja i početkom juna. Da bi se dobio kvalitetan rasad optimalan broj biljaka je 600–700 po kvadratnom metru, a za to je potrebno 5–8 grama semena. Rasad valja da bude star 60–80 dana, sa razvijenim listovima i stablom i bogatim žiličastim korenom. Biljčice u leji se neguju i zalivaju, ne često nego ređe s većom količinom vode. Važna mera u ovom delu proizvodnje je kaljenje rasada – prilagođavanje biljaka nižoj temperaturi, a praktikuje se sedam dana pre presađivanja. Važno je i da se bašte redovno provetravaju.
U početnoj fazi rasta biljaka zaliva se sa 15 do 20 litara po kvadratnom metru, a u vreme cvetanja i plodonošenja sa 20–30 litara svakih sedam do deset dana. Zbog velike bujnosti stabla neohodno je da se biljke podupiru, odnosno vezuju, te se zbog toga i gaji u špaliru. Slabe i suvišne grane valja ukloniti, odnosno orezati. Za sigurniju oplodnju unose se bumbari. Korovi se suzbijaju najčešće okopavanjem. Postoji tri tipa paprike: krupnoplodne, sitnoplodne (feferoni) i tabasko. Berba ljutih papričica počinje 40–50 dana, a sorti krupnih plodova 60–70 dana od rasađivanja. Prosečan prinos sorti ljute paprike je od četiri do pet kilograma po kvadratnom metru, ili 120 plodova po biljci. Kod sorti krupnih plodova može se ubrati do deset kilograma po kvadratnom metru, odnosno 20–30 plodova po biljci.
S. Mujanović
Dobro jutro broj 538 – Februar 2017.
