Postoji izreka da rotkvica vredi kao olovo, repa kao srebro, a ren kao zlato. Zašto ren od davnina upoređuju s vrednim plemenitim metalom? Pretpostavljamo zato što ga malo ima, skup je, teško se dolazi do njega i dobro je imati ga. Ili, zbog toga što je korist za zdravlje od ovog korena oštrog mirisa i ljutog ukusa, vrednija i od samog zlata.
Ren je višegodišnja biljka bogatog zelenog lišća i belog korena ljutog ukusa. Potiče s Mediterana i iz zapadne Azije. U ishrani se najčešće upotrebljava koren rena, ali izuzetno su ukusni i pomalo pikantni mladi listovi biljke. Bogat je vitaminom C, kalijumom, vitaminima B1, B2 i B6, gvožđem, kalcijumom, magnezijumom i fosforom, te je, osim što je gurmanski vredan, izuzetno lekovit. A njegovu lekovitost poznavali su i stari Grci. Još 1.500 godina pre nove ere koristili su ga za ublažavanje bolova u leđima.
Leči grlo i desni, gnojne rane i zglobove
Sok od rena uništava bakterije dizenterije, salmonele, tuberkuloze, kao i mnoge gljivice koje parazitiraju u čoveku i biljkama. Čisti organizam, ubrzava metabolizam, otklanja umor. Najviše se preporučuje dijabetičarima. Podstiče razmnožavanje i razvoj korisnih bakterija u crevima. Poboljšava funkciju organa za varenje, tako što stimuliše lučenje želudačnih i crevnih sokova, žuči i enzima iz gušterače. Ren podstiče i rad jetre, srca i cirkulaciju, a uz to je odličan diuretik i pomaže kod reumatizma.
Sok od rena, razblažen vodom, dobar je za ispiranje upaljenog grla i bolesnih desni. Pored fintocida – prirodnog antibiotika, ren sadrži i lizozim, protein s baktericidnim delovanjem koji se koristi i u zvaničnoj medicini. Upravo zato, kašu od korena rena mnogi azijski narodi koriste za lečenje gnojnih rana i različitih čireva na koži, uzrokovanih upornim bakterijama.
Rusi su njime lečili i promrzline, upaljene nerve na licu i telu, razne oblike neuralgije i bolesti zglobova. Ipak, najpopularniji je kao domaći lek za kašalj i bolesti disajnih organa. Takođe, umanjuje žeđ, pa se samim tim, zbog smanjenog konzumiranja tečnosti, reguliše i nivo šećera u krvi.
Narendani koren rena, na žalost, može se čuvati najviše nedelju dana, nakon čega gubi korisna svojstva. Tako se ni kupovni ren u teglicama ne može pohvaliti naročitom lekovitošću. Ali je zato neodoljiv kao začin. Neizostavan je dodatak raznim jelima, posebno u zimskim mesecima i služi se uz masnu hranu, jer pomaže da se ona lakše svari.
Svež koren cele godine
Svež koren rena može se koristiti cele godine, ako se pravovremeno odloži u vlažan pesak ili drži u podrumu. U kulinarstvu najčešće se koristi kao začin jelima od mesa ili za spravljanje sosova, uz dodatke kao što su majonez, jogurt ili pavlaka. Mladi listovi rena upotrebljavaju se za spravljanje sarmica ili kao dodatak raznim salatama. Najpopularniji je začin koji se pravi od sitno narendanog korena rena koji se pomeša s kašičicom šećera i 4 kašike limunovog soka ili jabukovog sirćeta, nakon čega se čuva u frižideru, u dobro zatvorenim teglicama. Prilikom kuvanja eterična ulja brzo isparavaju, pa treba izbegavati termičku obradu. Ren se stavlja u salate od kupusa, cvekle i drugog povrća, kao i u svež kravlji sir.
Ren (Armoracia rusticana) biljka je iz porodice krstašica i rođak je kupusu, rotkvici, repi i slačici. Ima i druga narodna imena, kao što su kren, ledinja andrkva, morska rotkva, ravelj, ravet, torman, hrelj i hrin. Njegova domovina nije poznata, ali se pretpostavlja da je to istočna Evropa. Dužina stabljike rena može dostići do 1,5 metara. Biljka cveta u drugoj godini, u maju ili junu, izbacujući stabljiku sa belim sitnim cvetovima karakterističnim za sve krstaške oblike. Korenje biljke je snažno i teško se vadi iz zemlje. Dužina korena može dostići i dva metra. Snažnu i ujedno specifičnu aromu i resko-oštri ukus daje im esencijalno ulje, čija komponenta je alil izotiocijanat.
U Srbiji su zastupljene dve vrste ovog roda, takozvani obični ren, koji je najrasprostranjeniji i gaji se u baštama širom Srbije. Ima široko lišće sa nejednakim krajevima. Druga vrsta je divlji ren, koji kod nas raste u divljini, najčešće u okolini Beograda i na Fruškoj gori. Osim njih, postoji još i bavarski, hamburški, štajerski, badenski, jugoslovenski, vasavi ili japanski ren, letonski…
Priprema reznica za prolećnu sadnju
Sadnja rena može biti ručna i mašinska. Reznice rena postavljaju se u otvorene brazde, na rastojanju do 35 centimetara. Ren se razmnožava uglavnom rizomima, odnosno vegetativno. Sadnja je moguća od ranog proleća pa do kasne jeseni. Da bi se postigla žetva u godini sadnje, redovi sa renom sade se u proleće, od marta do aprila, čim se otopi sneg. Sadnja rena pred zimu je u oktobru-novembru, a iskopavati se može na jesen sledeće godine.
Razmnožavanje zahteva prethodnu pripremu rizoma. Reznice za sadnju uzimaju se u jesen ili rano proleće. Izdanci korena stave se u podrum ili dodaju zemlji u bašti. Najboljim sadnim materijalom smatra se jednogodišnja reznica, širine u prečniku od 0,5-1,5 centimetara i dužine od 20 do 30 centimetara. Ovakve reznice odvojene su od starijeg matičnog korena.
Neki baštovani rizome čuvaju u vlažnoj piljevini ili tresetu do 3 nedelje pri temperaturi od oko 18 stepeni. Nakon toga se klijavi pupoljci uklanjaju u srednjem delu reznica i iz njih izrastu glatki, debeli, ravni rizomi. Da bi se biljka dobro razvijala i brzo napredovala, treba je zalivati jednom nedeljno tokom sušnih perioda.
Ren će rasti na bilo kojoj parceli zemljišta, ali kao i većina biljaka, voli plodna, kultivisana tla. Peščana ilovača i ilovača, s neutralnom ili blago kiselinskom reakcijom, najprikladniji su za to. Ren ne podnosi zemljišta sa ph vrednostima ispod 5,5. Dobro raste u hladu, njegovo napredovanje i razvoj ne zavisi od dužine dana.
Ova biljka ne voli vrućinu, u isto vreme, mrazevi nisu pretnja za ovu biljku, pa uspešno može da prezimi na otvorenom. Ne zahteva preteranu negu, osim zalivanja i odstranjivanja korova, a preko celog leta branjem lišća za sarme i salate, obavlja se i rezidba, kako lišće ne bi oduzimalo snagu korenu.
Korenje rena vadi se u jesen, pre mraza ili u proleće pre nego što lišće počne da raste. Uzimaju se i glavni koren i svi mali, tanki korenčići. Ako su dovoljno debeli, koriste se za dalje razmnožavanje. Zakopavaju se nazad u zemlju ili se ostavljaju u vlažnom podrumu do proleća. Najtanji koreni se bacaju. Čuvaju se u frižideru ili u podrumu, u kutijama s vlažnim peskom i vade se po potrebi.
Opisan u Plinijevoj „Istoriji prirode“
Ren se pominjao još u grčkoj mitologiji. Prema predanjima, Apolonu su proročice u Delfima rekle da ren u zlatu vredi onoliko kolika je težina njegovog korena. Pominjao ga je i Plinije u delu “Istorija prirode”, a u Pompeji je pronađena slika rena na jednom muralu. Korisna svojstva rena bila su uveliko poznata još davno, a o njemu su pisali i Džordž Vašington i Tomas Džeferson. U srednjem veku se koristio za lečenje čitavog niza bolesti, a najčešće brodske bolesti, bolesti jetre i žuči, te upale debelog creva. U zapisima iz 1548. godine engleski botaničar i travar Vilijam Turner nazvao je ren “crvena broskva- koraba”, a svoj današnji naziv ren je dobio 1579. godine u Gerardovom herbarijumu.
Zeleni ajvar s renom
Potrebno:
5 kg zelenog paradajza,
250g očišćenog rena,
3 kašike soli,
120g šećera,
140ml belog, alkoholnog sirćeta,
300ml ulja.
Priprema: Paradajz samleti na mašini za meso i ostaviti da se iscedi višak tečnosti. Narendati ren i promešati s paradajizom. Dodati so, šećer, sirće i ulje. Mikserom sve sjediniti. Puniti manje teglice, pritiskati da smesa, sama, pusti tečnost, hermetički zatvoriti i ostaviti s ostalom zimnicom.
Jaja u renu
Potrebno:
5 obarenih jaja ,
2 kisele pavlake,
100 grama narendanog rena.
Jaja iseći na polovine i poređati u veći tanjir za serviranje. Pomešati pavlaku i rendani ren, posoliti i preliti preko jaja. Služi se kao hladna salata uz predjelo ili posna mesa.
Svinjske nogice s renom
Potrebno:
5 komada svinjskih nogica,
1 koren rena,
1 šolja sirćeta,
2 kašičice šećera,
so po ukusu,
jedna glavica luka,
2 šargarepe,
1/4 glavice celera.
Oprati i dobro očistiti nogice. U šerpu s posoljenom vodom staviti krupno isečen luk, šargarepu, celer i nogice. Kuvati dok potpuno ne omekšaju. Izvaditi nogice i odvojiti meso od kostiju. Procediti vodu u kojoj su se kuvale i vratiti meso. U posudi narendati ren i dodati sirće, šećer, šolju vode i so. Pri serviranju sipa se bujon s mesom i garniranim renom. Ukoliko želite da bujon ostane želatiniran, ne dodaje se voda, kako bi se posle hlađenja napravile pihtije, koje se prelivaju renom i sirćetom.
