U razvojnoj fazi jajeta ukusna blagva lako i često biva zamenjena otrovnom zelenom pupavkom, čija konzumacija izaziva taška trovanja s neretko i smrtnim ishodom.
Nepridržavanje saveta o pravilnom sakupljanju jedan je od čestih uzroka trovanja gljivama.
Prvo pitanje koje prosečna osoba postavi nekom poznavaocu gljiva jeste „da li se ova gljiva jede?“, a većina enciklopedija gljiva za početnički nivo ima standardnu podelu na jestive gljive i njihove otrovne dvojnice. Iako nema ničeg lošeg u tom pristupu, pravo pitanje ne bi trebalo da bude da li je ta gljiva jestiva, već da li je ta gljiva otrovna. Početniku je mnogo bitnije da savlada otrovne gljive i detaljno ih prouči, kako mu ne bi promakla neka otrovna lepotica koja ne prašta grešku. O tim i takvim pečurkama upravo govorimo.
Problem ne leži samo u poznavanju ili nepoznavanju otrovnih i jestivih gljiva, već i u poznavanju njihovog pravilnog sakupljanja. Može neko da bude upoznat sa zelenom pupavkom do najsitnijih detalja, ako će prekršiti jedno od osnovnih pravila sakupljanja i uzbrati gljivu iz roda Amanita u fazi jajeta, pod izgovorom da je blagva najukusnija upravo u toj fazi.
Kobnne greške
Pored toga što je branje blagve u nerazvijenoj fazi zakonom zabranjeno i što, kao takva, ne može da sazri i raseje spore, ona tada može prilično lako biti zamenjena zelenom pupavkom, što se i dešavalo. Koliko 2019. godine zabeležen je najmanje jedan smrtni slučaj prouzrokovan konzumacijom zelene pupavke koja je ubrana u fazi jajeta, a berači su lovili visokocenjene blagve.
Više je načina da se jestiva gljiva zameni otrovnom, a ovo su samo neki od njih:
– nedovoljno poznavanje sveta gljiva uopšte,
– nedovoljno poznavanje svih mogućih dvojnika neke jestive gljive,
– nepridržavanje saveta o pravilnom sakupljanju,
– verovanje brzopletoj determinaciji putem društvenih mreža i konzumiranje gljiva „prepoznatih“ na taj način,
– pogrešno usvojeno znanje na samom početku gljivarske karijere,
– preterana samouverenost,
– stav koji vodi do mišljenja kako je osoba naučila sve što se može znati o gljivama i da je više ništa ne može iznenaditi,
– verovanje u zablude o gljivama koje kruže u narodu odvajkada.
Svaki iole ozbiljniji gljivar početniku će reći da u svetu gljiva ne postoje prečice: moraju se savladavati prvo pojedinačne gljive, pa onda čitavi rodovi i grupe. Bavljenje gljivama, ono ozbiljnije barem, celoživotna je karijera i tu učenje nikada ne prestaje. Znanje se stiče postupno: podučavanjem od iskusnih gljivara, proučavanjem dostupne literature, upoređivanjem svojih nalaza s onim na društvenim grupama, stalnim izlascima na terene i gljivarske izložbe, kao i na mnogo drugih načina.
U nastavku ćemo prikazati neke od najčešćih otrovnica i njihove jestive dvojnike.
Zelena pupavka
Zelena pupavka (Amanita phalloides) svakako je najvažnija otrovnica koju svaki gljivar mora detaljno upoznati. Ova gljiva izaziva najveći broj slučajeva trovanja koja se završavaju smrtnim ishodom. Šešir joj je gladak, bez krpica i veoma varijabilne boje, od zelene preko žućkaste pa do smeđe, ali uvek s jačom ili slabijom primesom zelene boje. Listići, drška, prsten i ovojnica su joj beli, ali drška često može imati zelene prelive.
Zelena pupavka gljiva je vrlo karakterističnog izgleda i može se očekivati da su slučajevi zamene ove gljive s nekom jestivom retki, ali ni izbliza nije tako. Prilično veliki broj jestivih vrsta nalazi se na spisku njenih dvojnica. Za početak najvažnije, zelene vrste iz roda Russula. Veoma veliki broj ljudi otruje se zelenom pupavkom, misleći da jede neke od zelenih zeka. Osim boje, ta grupa gljiva nema ništa zajedničko sa bilo kojom pupavkom, ali se nesreće stalno dešavaju.
O čemu je potrebno voditi računa prilikom branja zeki:
– meso vrsta iz roda Russula je krto poput krede, lako puca i mrvi se pod prstima,
– baza drške je zaobljena i nikada nema volvu niti gomolj,
– nijedna Russula nema prsten i
– nijedna Russula nema ostatke univerzalnog vela na šeširu.
Pored poznavanja ovih osnovnih karakteristika, potrebno je izbegavati sakupljanje previše mladih primeraka, jer time povećavamo šansu za zamenu s otrovnicom. Štaviše, branje nerazvijenih gljiva jedan je od češćih načina da sladokuscima u tanjir umesto blagve upadne zelena smrt. Zabeleženi su slučajevi trovanja zelenom pupavkom kada su berači sakupljali blagve (Amanita caesarea) koje se još nisu razvile iz jajeta, pod izgovorom da su tako najukusnije. Pored njih, moguća je zamena puharica s nerazvijenom pupavkom, ali i strška (Phallus impudicus) koji nije izašao iz ovoja, a baš se u toj fazi priprema za izradu lekovitih tinktura. U slučaju ove dve grupe gljiva najobičniji presek može da otkloni nedoumicu.
Kao dodatak gorenavedenim. još se i gljive iz roda Agaricus mogu pomešati sa zelenom pupavkom, odnosno njenom albino varijantom, i u tom slučaju se mora voditi računa o tome da se ne beru premladi primerci (dok su im listići još uvek krem boje) i o prisustvu, tačnije, odsustvu ovojnice.
Panterovka
Latinski naziv joj je Amanita pantherina. Veoma je česta gljiva u Srbiji. Plodonosi od proleća do jeseni po lišćarskim i četinarskim šumama. Prepoznaje se po šeširu mrke boje koji je posut belim krpicama, Ima belu dršku i prsten, a drška se završava gomoljastim zadebljanjem. Izaziva teška trovanja panterinskim sindromom, smrtni slučajevi nisu česti, ali trovanje ovom gljivom ostavlja teške posledice na bubrezima i jetri. Njena standardna jestiva dvojnica je biserka (Amanita rubescens), ali i tigrica (Amanita excelsa). Biserka se od panterovke jasno razlikuje po tome što su joj šešir i drška u prelivima vinski crvene boje, a sam šešir je posut krpicama koje su sivkasto do prljavobele boje. Meso biserke, kada je povređeno, poprima vinski crvenu boju. Tigrica je sličnija panterovki, ali se ipak može prepoznati po boji šešira koji je tamnosiv, kao i krpicama koje su sive, a ne bele boje.
| Gljiva | Amanita pantherina | Amanita rubescens | Amanita excelsa |
| Osobina | |||
| Šešir | Braon boje | Bledo-oker do braonkaste boje | Tamne sivosmeđe boje |
| Krpice | Bele | Sivkaste do prljavobele | Sivkaste |
| Ivica šešira | Narebrena | Nije narebrena | Nije narebrena |
| Drška | Bela | Braonkaste do crvenkaste boje | Beličasta do sivosmeđa |
| Meso | Ne menja boju | Menja boju u vinski crveno | Ne menja boju |
Muhara
Možda najpoznatija gljiva na svetu je Amanita muscaria – muhara. Rasprostranjena je širom severne hemisfere, ali je u skorašnje vreme rasađivanjem sadnica raširena i po južnoj polulopti.
Uprkos svom imenu, muhara u sebi sadrži jedinjenje muskarin samo u tragovima. Pored svoje reputacije kao šamanske gljive muhara se vezuje i za vikinške berserker rituale. Navodno su Vikinzi koristili ovu gljivu kako bi pali u posebno stanje svesti, takozvani berserk, kada bi dobijali nadljudsku snagu i ekstremnu toleranciju na bol. Posebna grupa ratnika se nazivala berserkeri i važili su za neustrašive borce koji se ne plaše smrti niti ranjavanja. Kao i mnogi drugi mitovi, ni ovaj nije potvrđen u nauci i ne postoje arheološki i drugi dokazi da su Vikinzi koristili muharu u svojim ritualima, ali se mit ipak toliko učvrstio u svesti ljudi, da je dobio poseban status među misticima i neopaganima.
Šešir muhare je uglavnom crvene boje i posut belim ostacima ovoja koji ponekad mogu biti odsutni ili ih može sprati kiša. Postoje žuti, pa i albino varijeteti gljive, što ponekad može zbuniti berače.
Listići, prsten i drška su joj bele boje. Drška je puna, ali kod starijih primeraka može postati šuplja. Na dnu drške je gomoljasto nazubljeno zadebljanje, obično prekriveno ljuspicama od ostatka ovoja iz kojeg je gljiva izrasla.
Meso joj je belo i krhko bez osobitog mirisa i ukusa.
Muhara plodonosi od sredine leta pa do kraja oktobra u crnogoričnim i listopadnim šumama, uglavnom u borovima, smrčama i bukvama. Potencijalno se može zameniti s veoma cenjenom jestivom blagvom (Amanita caesarea) koja ima narandžastožut šešir bez krpica, žutu dršku i prsten, a pri bazi drške veoma upečatljivu ovojnicu.
(Nastavak u idućem broju)
