Za zagrevanje toplih leja najčešće se koristi svež stajnjak, koji se doprema i slaže u neposrednoj blizini leja. Period početka punjenja zavisi prvenstveno od vremena proizvodnje i vrste povrća. Za ranu proizvodnju povrća iz pikiranog rasada, to počinje od kraja decembra, pa do početka februara. Za srednjeranu proizvodnju leje se pune od kraja februara do kraja marta. Trap se puni u tri sloja. Prvi je izolaciono-drenažni, drugi biotermički, a treći je hranljivi supstrat.
Izolaciono-drenažni sloj sprečava gubljenje toplote u zemljištu ispod dna trapa i sakuplja suvišnu vodu u leji. Debljina ovog sloja iznosi 10–15cm, a za spravljanje koriste se slama, kukuruzovina ili stabljike konoplje i suncokreta. Na izolacioni sloj se stavlja 30–60 cm biotermičkog materijala. Zavisno da li je stajnjak topao ili hladan, puni se na dva načina. Topli stajnjak se raspoznaje po isparavanju iznad gomile u vidu magle, što znači da je fermentacija u toku. Trap s ovakvim stajnjakom puni se sloj po sloj do određene visine, i ravnomerno raspoređuje. Kada se unese sloj 20–25cm, stajnjak se sabija gaženjem. Treba paziti da sabijanje bude ravnomerno. Kod lošeg sabijanja kasnije mogu da se pojave ulegnuća. Postupak se ponavlja po slojevima, sve dok se u trapu ne postigne potrebna visina, a ona zavisi od vremena. U januaru i februaru obično je 70–80cm, a u martu 30–40cm. Na sabijeni stajnjak postavlja se okvir – sanduk čije se nožice učvrste utiskivanjem u masu. Na njega se postavljaju prozori, a preko njih prostiru asure.
Hladni stajnjak može se mešati s toplim i u tom slučaju sva potrebna količina u trap se unosi odjenom, bez sabijanja. Na trap se postavlja okvir i leja zatvara prozorima i asurama. Posle četiri do šest dana stajnjak počinje da fermentiše i greje leju. Tek tada se po dasci sabija i leja se opet zatvori. Kroz dvatri dana postupak se ponavlja. Bilo kako da je trap leje punjen, nju valja držati zatvorenom tri-četiri dana. Za to vreme svakodnevno valja kontrolisati proces fermentacije. Pošto se najčešće koristi goveđi stajnjak blago kisele reakcije, na njemu se veoma često javljaju gljive – pečurke, koje mogu oštetiti rasad. Zato se stajnjak posle unošenja prska krečnim mlekom, čime se stvara neutralna reakcija. Osim stajnjaka, može se koristiti slama u smeši sa stajnjakom, uz dodatak vode i azotnog đubriva. Ako se termički proces odvija normalno, u leju se unosi i treći sloj – hranljivi supstrat. Topla leja se može postaviti na složen i sabijen stajnjak iznad površine zemljišta i tada nema potrebe za ukopavanjem. To je naročito preporučljivo na podvodnim terenima.
Hranljivi supstrat nije prirodno zemljište, već mešavina različitih materijala sa dodacima organskih i mineralnih đubriva. To su oranično–baštenska zemlja, ledinska zemlja, pesak, treset, kompost, kompost iz toplih leja, zgoreli stajnjak i mineralna đubriva.
Oranično–baštenska zemlja uzima se s najplodnijih površina, čistih od korova i bez rezidua herbicida. Ledinsko zemljište se dobija ljuštenjem prirodnih i veštačkih travnih površina i priprema se dve godine unapred. Ljušti se plugom bez daske, u sloju do osam centimetara, a ploče se slažu u prizme, naspramno trava na travu, širine dvatri, a visine 1,5–1,8 metara. Radi ubrzavanja razlaganja, naizmenično između slojeva, mogu se dodati nezgoreli stajnjak i krečni pesak. Prizma se zaliva osokom. U toku godine prelopata se dva-tri puta. Radi bolje poroznosti i propustljivosti za vodu mešavini se dodaje pesak, najčešće rečni, granulacije 0,2–0,3 mm.
Treset popravlja fizičke osobine mešavine. Kompost je značajna komponenta u spravljanju hranljive smeše jer popravlja hemijske, fizičke i mikrobiološke osobine smeše. Dobija se od biljnih otpadaka koji se prikupljaju na gazdinstvu, a za smešu može se koristiti posle tri godine. Kompost koji se sakupi čišćenjem toplih leja od stajnjaka, služi kao komponenta za spravljanje nove hranljive smeše, a i on se upotrebaljava tek posle tri-četiri godine.
Zgoreli stajnjak se prvenstveno koristi kao izvor biljnih hraniva i veoma dobro popravlja hranljivu smešu. Mineralna đubriva, uglavnom kompleksna NPK povećavaju sadržaj neophodnih hraniva u hranljivom supstratu, a rasadu valja obezbediti dovoljno hraniva u pristupačnom obliku. Po kvadratnom metru se dodaje jedan do dva kilograma NPK đubriva.
Za smešu supstrata za proizvodnju rasada povrća najviše se koriste dva dela ledinske zemlje ili dva dela komposta i jedan deo peska, a proizvođačima koji tek započinju proizvodnju rasada, preporučuje se mešavina od jednog dela zgorelog stajnjaka i dva dela peska. Najbolje je ako se potrebna količina hranljive smeše pripremi još u jesen, mada nije kasno ni nekoliko dana pred setvu. Pre upotrebe smešu treba sterilisati – vodenom parom ili hemijsim preparatima, i rešetanjem izdvojiti nepoželjne primese. Tek tako pripremljena unosi se u toplu leju kao treći sloj, debljine do 15cm, i raširi po biotermičkom materijalu. Površina hranljivog supstrata mora biti ravna. Posle ravnanja leja se pokrije prozorima i asurama i ostavlja pet do osam dana da se zagreje i da niknu korovi. Od početka pripreme do trenutka setve treba da prođe 12–15 dana. Potom se leja otkriva, grabljicama dobro podrlja, da se uklone vodena para i nakupljeni gasovi u vazduhu i hranljivom supstratu, i uništi iznikli korov.
U plasteniku i stakleniku rasad se može proizvoditi na zemljištu koje pokriva takav objekat ili se na površinu unosi zemljišna smeša. U objektima bez grejanja na zemljište se obično prostre sloj svežeg stajnjaka (30–40cm), koji se ravnomerno i u slojevima raširi i sabije. Kada počne razlaganje i zagrevanje stajnjaka (puši se) unosi se sloj 10–15cm prethodno sterilisane zemljišne smeše. Prilikom proizvodnje rasada na zemljištu prekrivenom plastikom unosi se 10–20kg zgorelog stajnjaka i 30–100 g NPK đubriva (15:15:15) po kvadratnom metru, ili đubriva kao što su “Cropcare” (50–100 g po kvadratnom metru), zatim se zemlja obradi na 20 do 25 cm (da se stajnjak i hranivo izmešaju) i površina pripremi za setvu. Pre setve veoma je važno da se formira leja širine 120–150cm, odnosno takva da omogućuje radove sa staza. Leje se prave u pravcu duže strane objekta.
Kada se rasad gaji u saksijama, hranljivim kockama i kontejnerima, oni se pune kvalitetnom zemljišnom smešom. To može biti baštenska zemlja bez korova, zemlja sa ledine, koja se tokom leta slaže u gomile da bi do proleća dobila dobru strukturu. Njoj se dodaju zgoreli stajnjak, kompost, treset i rečni pesak. Najčešći odnos je dvatri dela stajnjaka ili baštenske, odnosno ledinske zemlje i deo treseta ili peska. Ne treba koristiti zemlju na kojoj su upotrebljavani herbicidi. Za proizvodnju rasada paprike, paradajza, krastavca i salate smeša je sastavljena od 70 procenata slabo razloženog smeđeg treseta i 30 odsto jače razloženog treseta, kao što su treseti iz Gaja kod Kovina ili Velikog Gradišta. Izuzetno je dobra mešavina navedenih treseta i oplemenjenog zeolita “Zeoplanta” – na 80 odsto treseta dodaje se 20 odsto “Zeoplanta”. Čist treset nije pogodan jer se zbog njegovih fizičkih svojstava veoma teško reguliše vlažnost, a često oskudeva u fosforu, što se odražava na rast rasada, a posebno paradajza – dobija plavu boju. Kao supstrat može se koristiti smeša glistenjaka i zemlje u odnosu 1:6–10 delova.
U zatvorenom prostoru vreme setve određuje se prema vrsti, vremenu i mestu gajenja, odnosno klimatskim uslovima regiona. Setva može biti ručna ili mašinska. Ručno se seje omaške, na celoj površini, ili u redove. Razmak između redova je 5–10cm (zavisno od vrste), a u redu 1–5 cm. Setva u redove ima prednost jer se seme bolje raspoređuje. Posle setve seme se pokriva slojem sitnog, prosejanog komposta ili zemljišne smeše, debljine od pola centimetra kod celera, do 1,5cm kod paprike, paradajza i patlidžana, a krupno seme kao što je kod dinje, lubenice, krastavca i tikve, prekriva se slojem 2,5–3cm. Da bi biljke brže iznikle, prekriva se folijom. Setva može biti i u sanduke dimenzija 50h30h5cm, koji se postavljaju najčešće na rastojanju od pet centimetara.
U saksije, hranljive kocke ili plastične vreće seju se vrste koje slabije obnavljaju korenov sistem ili koje su osetljive na povrede korena. Koren rasada gajenog u saksijama ne ozleđuje se prilikom sadnje. Koriste se saksije prečnika 5–10cm i većeg za bostan, krastavce i tikve. Za grejanje rasada u zemljišnim saksijama (hranljivim kockama) koristi se mešavina hranljivog supstrata, koja se sabijanjem u specijalnim mašinama ukalupi. Broj saksija po kvadratnom metru u zavisnosti od veličine saksija varira a od kubnog metra mešavine može da se dobije od 850, pa čak do 12.000 saksija.
Osim od hranljivih smeša, hranljive kocke se mogu pripremati i od mešavina dva dela zemlje, dva treseta i dela peska uz dodatak oko 1,5 kg NPK đubriva (15:15:15) ili tri šestine glinovite zemlje, dve šestine stajnjaka i šestine treseta uz dodatak oko 1,5kg kompleksnog NPK đubriva za kubni metar. U saksiju se seje samo po jedna semenka, izuzetno dve-tri, a posle nicanja višak se ukloni.
R. D. J.
