Piše: prof. Dejan Kreculj
Za bezbedno prezimljavanje i kvalitetan rani prolećni razvoj jednog prosečnog pčelinjeg društva u našim klimatskim uslovima, potrebno mu je obezbediti oko 20 kilograma meda.
Nema sumnje da je za ishranu pčela, u bilo kom periodu godine to bilo, najbolja hrana ona koju koriste već hiljadama godina, a to je med. Međutim, kada pčelar proceni da se u košnici nalaze nedovoljne rezerve meda, bilo koji razlog da je u pitanju, sasvim je logično rešenje da se pčelama pomogne dodavanjem zamene, pogače.
Kolika je količina hrane potrebna za zimu, zavisi od mnoštva faktora. Prema dugogodišnjim iskustvima pčelara, da bi se osiguralo bezbedno prezimljavanje i kvalitetan rani prolećni razvoj jednog prosečnog pčelinjeg društva u našim klimatskim uslovima, potrebno mu je obezbediti oko 20 kilograma meda. Od toga će se oko 12 kilograma potrošiti za ishranu pčela i oko 8 kilograma za razvoj legla.
Prihrana služi i kao izolacija
Teorijski gledano, potrošnju hrane nije teško predvideti, ako se zna da jedna pčela u periodu do pojave novog legla troši dnevno do 2 miligrama hrane, pa i manje. Ako društvo ima dvadeset hiljada jedinki, to znači da je dnevna potrošnja oko 40 grama ili oko 1,2 kilograma mesečno. S obzirom na to da broj pčela varira, to će do početka februara biti potrošeno oko 5 kilograma hrane. U košnicama savesnog pčelara, koji ih nije krajem leta opljačkao, zalihe će sigurno biti dovoljne do prvih unosa, pa će i preteći. S druge strane, ne treba smetnuti s uma da je ova prililčno velika masa hrane i odličan utopljavajući materijal, posebno u vrlo prevrtljivim meteorološkim uslovima sa ćudljivim zimama kakve su se već ustalile u našem podneblju.
Ali, šta ako hrane nema dovoljno? Šećerno medno testo ili pogače za prihranjivanje pčela, kako se uobičajeno nazivaju, dodaju se iznad prostora u kojem se nalazi zimsko klube, čineći dopunu ili zamenu za mednu kapu koju bi pčelinja zajednica sebi načinila da se nalazi u prirodi. Pre dodavanja, potrebno ih je držati na sobnoj temperaturi neko vreme, kako bi se u potpunosti zagrejale. U suprotnom, unete u košnicu, bez razloga bi snizile temperaturu i uznemirile pčele.
Pogače se isporučuju, ili prave po sopstvenom receptu, u zavarenim plastičnim vrećicama. Pre dodavanja treba sa donje strane iseći otvor u trakama širine oko dva centimetra i postaviti ih tako da prorezi budu popreko na pravac pružanja ramova i ulica pčela.
Dva recepta za pogaču
Osim toga, važno je samo raseći najlon, bez otvaranja, po čitavom obodu. Kada se pogača doda i legne na satonoše, pčele će je vremenom olepiti propolisom, čineći da taj kilogram šećernog testa obezbeđuje dodatnu toplotnu stabilnost. Kada se pogača potroši, treba je zameniti, a to znači da se stari najlon mora skinuti. To izaziva kidanje propolisa, potresanje unutar košnice i uznemiravanje pčela. Ali, ako je folija ranije isečena, zamena postaje laka i neprimetna jer se samo uklanja gornja folija i na njeno mesto stavlja druga pogača kojoj je uklonjena polovina folije.
Pogače treba da budu meke, jer će od tvrdih pčele imati više štete nego koristi. Razlog je jasan: da bi od kristalisane šećerne mase pripremile sebi hranu koju mogu da pojedu, moraju joj dodati dosta vode do koje u hladnim zimskim danima ne mogu da dođu. Setimo se da je u zrelom medu gotovo petina vode. Recepata kako napraviti kvalitetnu pogaču ima mnogo, a neki su zaista toliko komplikovani da je potrebno gotovo kulinarsko umeće da bi se pripremili – a efekti su isti, a katkada i sumnjivi. Ovo se odnosi na poneke u kojima se čak spominju i antibiotici, što je krajnje nedopustivo. Zato, evo dva dobra recepta, jednostavna za pripremanje.
Ukoliko postoje uslovi da se šećer lako samelje, možda je najjednostavniji recept koji se sastoji samo od šećera u prahu i zdravstveno sigurnog meda sa sopstvenog pčelinjaka, po mogućnosti laboratorijski pregledanog. Komponente se mešaju u odnosu 1 kilogram šećera sa trećinom kilograma toplog meda, uz dodatak aditiva, vitamnsko-mineralnih premiksa, za koje je kod nas već decenijama ustaljen naziv forsapin. Masa se rukama mesi kao hlebno testo, dok ne dobije čvrstoću da može da zadrži oblik i da se ne lepi za prste.
I meki kandi je jednostavan za pripremu, a ne iziskuje mlevenje šećera. Potrebno je u 2 litra meke vode dodati 10 kilograma šećera i 1,2 kilograma meda. Smesa se zagreva do temperature od 120°C, uz stalno intenzivno mešanje, potom se zagrevanje prekida i dodaje još 5 kilograma meda i aditiv, ne prekidajući mešanje. Kako se masa hladi, ona počinje da beli i dobija oblik meke, sitno kristalisane mase.
