Kad dođete u selo Tržac, smešteno na obroncima Župe, koju krase ustalasani brežuljci i blagi, zeleni dolovi, shvatite svu vrednost ove vinogorske pitomine. Kud god vam pogled dopire, preko planina Kopaonik, Željin i Goč, pružaju se redovi vinograda, samo na kratko prekinuti livadom ili ponekom kućom od naboja, pokazujući vam svu lepotu srca Šumadije i pričajući priču o važnosti ostanka i opstanka na ovoj plodonosnoj zemlji, za koju i stručnjaci kažu da u njoj može da rodi i kameni čokot.
Kad vam priroda pruži sve, izazovi se traže i nađu na drugoj strani. Ovaj kraj, poznat po vinogradarstvu, godinama se mučio s industrijalizacijom vinarstva koja je ubijala svaku privatnu inicijativu, a domaćine ostavljala bez porodično nasleđenih vinograda, krčeći ih da bi zasadila druge, industrijski zanimljive sorte. Mnogi su, poput porodice Minić, pored vinograda izgubili i vinarije i morali da se odreknu trgovine vinom. Ipak, zahvaljujući upornosti Župljana, jedan vinograd ostao je da čuva sortu koja će Župu Aleksandrovačku na velika vrata uvesti na vinske karte sveta – tamnjaniku. Da, tamnjaniku, kaže čika Mića Minić, ne tamjaniku, jer tako se oduvek zvala i izgovarala, i tako se sada zovu njihova vina.
A u Vinskoj kući Minića sve podseća na slavnu prošlost jer Mića ne želi da potomci zaborave ko su i od koga su potekli. Zato je napravio svojevrsno etno naselje, s kućicama za smeštaj probranih gostiju, napravljenih od starih, ogromnih vinskih bačvi. Stane tamo samo prozor, ručno rađeni drveni krevet i stari prekrivači živih boja – srbijanski vez.
To su ćilimi koje sam nasledio od majke i ja često spavam tu, u bačvi jer ona ume da priča lepe priče – kaže naš Mića Minić, kako ga svi zovu, koji na spisak poslova koje je u mladosti obavljao dodaje i da je neko vreme bio dopisnik novosadskog „Poljoprivrednika“. Kao trgovački putnik prošao je celu zemlju, samo da bi se, onoj rodnoj, vratio. I napravio jedno od najlepših poljoprivredno-turističkih gazdinstava, usred vinogorja, gde je svaki detalj urađen s pažnjom i sopstvenim rukama našeg domaćina, na kojem se, što je nekako pravilo u ovom kraju, godine uopšte ne vide.
– Evo, ovaj mozaik sam sâm pravio, ne znam koliko baš liči na mene, ali to je radnik, vinogradar koji nosi obramnjaču i dva grozda. Ovo je malo porodično imanje, osnovano 1988. godine. Ja sam drugi vinar u Srbiji koji se usudio da ponovo počne da pravi i pakuje privatno vino. To tada nije bilo zabranjeno, ali nije bilo dozvoljeno – šali se, ne bez ironije, naš domaćin. – Sedam-osam godina radio sam kao fizičko lice i borio sam se za to da onaj koji ima svoj vinograd, može da pakuje i proda svoj proizvod. Prvi sam dobio dozvolu za rad, međutim, nisu mogli da naplaćuju porez i napravili su da to može da radi samo pravno lice ili preduzetnik. Tako sam sve prepustio sinu da nastavi da se muči, dok ja uživam.
A borba Kuće Minića odnosi se na posađenih pet i po hektara skoro isključivo tamnjanike, naše sorte koju mnogi osporavaju, kaže čika Mića Minić, ističući da je mnogi mešaju s raznim muskatima koji su doneti ko zna kad i odakle.
– Sve što ima miris ljudi zovu tamnjanikom, što je velika greška. To je posebna sorta koja se odomaćila ovde i bila je skoro sasvim iskorenjena, postojavši samo u pesmi „Berem grožđe, biram tamnjaniku“. Ja sam tamnjaniku vratio 1983, posadio sam prvi takav vinograd, a evo i zašto. Tih godina sam se bavio trgovinom pa sam išao po celoj velikoj Jugoslaviji: jednom prilikom probao sam domaće vino u jednoj kafani u Murskoj Soboti – pozvali me Slovenci na ručak, i ponudili svoj cviček. Taj cviček niti mi se tad dopao, niti posle. Vraćajući se kući, razmišljao sam što sad mi nemamo nešto da hvalimo, kao što oni hvale to svoje, čak i kad je loše. I setim se tamnjanike, iako je kod nas tada već svuda bio posađen italijanski rizling. Moj otac je bio protiv, ali je tu presudio deda po majci, predratni vinski trgovac koji je nekad imao tamnjaniku u zasadu, znao je i kakvo je to grožđe i kakvo je vino, i njegova je bila zadnja. I tako smo je posadili, i to je bio prvi veći zasad tamnjanike koji je posađen u Župi.
Kako priča naš sagovornik, tamnjanika je nađena u jednom malom vinogradu, gde su jedva nakupili dva snopa loze za kalem.
Kad je posle dve-tri godine loza porasla dovoljno da s nje mogu da se uzmu kalemi, Poljoprivredna stanica iz Kruševca je zaštitila taj vinograd i davala kaleme vinogradarima. Odatle se proširila sva tamnjanika, i u Makedoniju, i u Bugarsku i u Rusiju. Zadovoljan sam jer sam baš ja forsirao tamnjaniku koju danas mnogi sade. Ipak, i dalje se sade muskati koje zovu tamnjanikom, a to sve šteti samom grožđu i njenom imenu.
Na pitanje zašto nam je toliko trebalo da počnemo da cenimo domaće sorte, Minić odgovara da su naši stručnjaci jurili za internacionalnim sortama, zapostavljajući naše.
– Tamnjanika je zahtevna sorta, a oni su jurili neke hibride, sorte koje su otporne na bolesti, da bi se manje oko njih radilo. Međutim, pokazalo se da je tamnjanika mnogo traženija i cenjenija sorta od onih za koje su naši stručnjaci tada mislili da će doneti korist. Ja sam prvi dao vino od tamnjanike na ocenjivanje na Novosadski sajam i uzeo sam tri zlatne medalje, iako su me savetovali da ne dajem to vino na ocenjivanje jer je to koštalo tih godina kao jedna godišnja radnička plata. Ali, mi se to isplatilo zbog toga što sam dobro prodavao vino.
Kako se izgubi brend
– Zamislio sam da ovo bude centar vinskog turizma i da celo selo bude vinsko selo jer imamo četiri vinarije. Tržac je najmanje selo u opštini, a ima toliko vinarija – priča Milorad Minić. – Međutim, imali smo problema s lokalnom samoupravom i nas desetak vinara, to su deca koja su sa mnom pošla na prve sajmove i uspela u poslu, pokušava da unapredi ovaj kraj. Do vinarija sad praktično nemamo asfaltni put. Na jedvite jade smo dobili i vodu posle deset godina muke. Put je još uvek misaona imenica. Bilo je obećanja da se radi, ali rade dvesta metara, što je smešno. Mogli bismo da budemo najveća korist opštine, a ne ovako. S druge strane, dozvolili smo da brend Župa izgubi ime, nas, vinare, svrstali su u vinski kraj Tri Morave. Šta je to? Bacamo sve što smo postigli i ulazimo u nešto da gradimo potpuno novo ime.
Promućurni trgovac, Minić je uradio nešto za šta bi današnji marketinški stručnjaci prodali dušu đavolu. Umesto da svoje vino podeli u običnim kesama ili pusti ljude da se sami snađu, on je napravio poklon-pakovanje, sa specijalnim kutijama u kojima su bile tri boce: crno vino, belo vino i rakija, a na svakoj kutiji pisalo je „Dragom prijatelju“. Koristio je tako iskustvo i veze koje je stvorio radeći kao trgovački putnik i sa svojim proizvodom išao od firme do firme.
– Neko je uzeo pet, neko deset, neko 50, prva velika porudžbina bila mi je 500 komada od „Energoprojekta“. Možete da zamislite kad neko uzme 500 paketa i 500 ljudi dobije poklon s ličnom porukom „Dragom prijatelju“, a dobiju kvalitet. Naravno da su mi tražili još i još. Ipak, nisam znao kakav je tačno kvalitet onoga što prodajem, misleći da su stručnjaci u velikim firmama koje proizvode industrijsko vino bolji od mene i da prave kvalitetniji proizvod. Na Sajmu sam se uverio u to da su moja vina za zlato. Često mi je profesor Kovač iz Novog Sada, koji je bio predsednik komisije za ocenjivanje vina na mnogim sajmovima, govorio da oni u principu nikad nisu davali zlato nekom ko se prvi put pojavi, pogotovu ako je fizičko lice – kaže naš sagovornik, pokazujući rukom na savršeno urađeno imanje, koje odslikava red i rad koji odlikuju Kuću Minića.
– Sve što vidite uradio sam svojom rukom, svaku kućicu, svaku stepenicu, bez crteža, otprilike. Bazen smo napravili sin i ja, i volim da ujutru dođem da se okupam i posedim malo pored vode. Imamo i sobe za odmor, često mi svrate i poznati ljudi koji bi želeli mir i tišinu, a nemamo dovoljno ljudi da sve to komercijalizujemo, iako imamo i salu za ručavanje.
A sala priča sopstvenu priču: na zidu slike iz bogate porodične istorije, klupe i stolice napravljene od drveta donetog iz okoline, na plafonu dominira luster, napravljen od starih čokota, jedan veliki čokot služi kao sto. A na sredini pesma koju je naš sagovornik ispevao jedne noći, posvećena radniku-vinogradaru koji pušta 99 suza znoja, okopavajući i negujući vinograd, i stotu, onu najlepšu, kad konačno okusi vino. Upravo tako – „Stota suza“ – zove se i najpoznatije vino Kuće Minića, istančanog mirisa i lagane voćne arome po kojoj se tamnjanika poznaje.
A nje ima na pet i po hektara, što je malo za vojvođanske prilike, kaže Mića Minić.
ISTORIJA
Vlasnici Minići su, koliko znaju, deseta generacija vinara.
– Imali smo zastoj posle Prvog svetskog rata, deda je stradao, ostala je baba, odgajila decu, očuvala imanje, kuću, i kad su stasali da rade, počeli su da se bave trgovinom vina. Imali su tri podruma u Skoplju i na Slaviji, na uglu Nemanjine ulice točionicu i kafanu „Velika Župa“, a prvu dozvolu imamo iz 1936. godine. I to je tako išlo do 1944, dok nisu došli komunisti. Posle toga je rađeno kako je država propisivala, dok nije pažnja države počela da slabi i onda su beogradski i užički hoteli počeli da traže dobra vina. Naša kuća je godinama davala vino Ugostiteljskom preduzeću „Sloga“ iz Titovog Užica. Onda je došla neka nakaradna uredba da ne može da se u kafanama toči rinfuzno vino, monopol su dobile velike firme koje su radile industrijska vina, i ljudi su uskoro prešli ili na inostrana vina ili su počeli da piju neka druga pića jer su ova industrijska, monopolističkih firmi, bila jednostavno loša. Devedesetih godina mali proizvođači vratili su se na tržište, ali je put bio trnovit i težak.
– Sve je to na desetak parcela, nisu velike. Sa naših zasada proizvedemo negde oko tri i po-četiri vagona, ali dokupljujemo od drugih ljudi, po potrebi. Ova godina obećava, naročito jer nije bilo zimske vlage, pa ovo kiše u julu i avgustu nije škodilo rodu. Proizvodimo negde 70.000 boca i to je po meni maksimum koji jedna porodica može da proizvede, a da ne pređe u industriju. Radi sin, a ja mu pomažem sad. U poslednje vreme vino izvozimo u Nemačku, za sad ne velike količine, a kupuju ga pretežno naši ljudi.
Svi se vrate kvalitetu
Svakog vinara koji se pojavio na tržištu sam osetio – prepričava naš sagovornik dugogodišnje vinarsko iskustvo. – Nisu mnogi koristili domaća vina, dugo su domaćim vinima prilazili s nepoverenjem. Jer, kad dođe neko novo vino, pogotovo od ljudi koji imaju mnogo para pa naprave mnogo vina, prvo što urade je da kafanama i vinotekama nude džabe, ali da njihovo vino ima prednost, a takve pogodnosti nude i kafanama. Ipak, to je sve kratkog daha. Na kraju se svi ljubitelji vina vrate kvalitetnim vinima jer ljudi traže da piju ono što im se dopada, a ne ono što im se nameće.
Kako ističe Minić, u Srbiji imaju svoje kuće koje njihovim vinima snabdevaju kafane, kao i sopstveni magacin u Beogradu, a čovek koji ga vodi, distribuira njihova vina vinotekama i marketima, pa ih korona, kaže, nije mnogo poremetila.
– Danas se radi na savremen način, imamo savremenu opremu, ali nešto radimo i na stari način. Jer, to što se radi na stari način, to je pravo vino. Drvo i spontana fermentacija, bez aditiva, samo s prirodnim kvascima, bez mnogo hemijskih sredstava za lečenje vinograda, osim plavog kamena i nekih sredstava na bazi sumpora koja ne štete ljudima. Mnogo ljudi to naziva organskom proizvodnjom, i predstavlja to kao nešto novo, a to je za nas stari način, na koji smo radili vekovima, sve do pre dvadeset godina. I opet ga radimo. Nije organska proizvodnja kad se kroz vinograd provozaš fijakerom, a vinograd ti pored autoputa – kaže Minić i dodaje da od tamnjanike, koja čini ogromnu većinu njihove proizvodnje, imaju četiri vina.
– „Slatkom suzom“ nazvali smo slatko vino, kaže čika Mića. – Imamo vino koje proizvodimo na stari način pa smo ga krstili „Barik vino“ jer je iz bačve, „Stotu suzu“, to je komercijalno vino, kao i „Kasnu berbu“. Sva su naša vina davana na ocenjivanja i osvajala nagrade. Ali, to su bila ocenjivanja kad su bila dvojica-trojica privatnika. Jer 2003. bila su trojica privatnih vinara i dve vinoteke u Beogradu, u njima je bio Mija Radovanović i ja. Onda se pojavio Aleksandrović, pa Kovačević, pa su redom počele da niču vinarije. Sad ih ima mnogo, što je dobro jer nam to pomaže da se vino održi na nivou koji mu pripada. Jer, bez konkurencije niko ne može da proceni koliko je vino koje pravi dobro. Uvek sam odbijao ponude da u kafani imaju samo moje vino. Nikad nisam prihvatio takve ponude jer kako će ljudi znati koje je vino najbolje ako nemaju sa čime da ga porede?
Ivana Radoičić
