Proizvodnja za veliki trgovinski lanac mora biti stabilna i velika, i zato je Batočanin ovih meseci u postupku uvođenja sertifikata „Global gapa“ – Dobra poljoprivredna praksa – pošto je to jedan od uslova da se salata nađe na rafovima prodavnica u Srbiji.
-Naša proizvodnja nije organska, zovu je integralna, jer se koriste neškodljivi preparati i stalno se rade analize, a penali su veliki ako se prekrše pravila – kaže Vladan.
Kada se govori o poljoprivredi, sva pažnja nauke i struke, ali i resornog ministarstva, usmerena je na kulture koje donose najveći prihod i ostvaruju najveći izvoz. Ako se tome doda i nagli rast interesovanja za vinsku kulturu, koji je proizvodnji grožđa udahnuo novi život, jasno je zašto se povrtari osećaju zapostavljeno i prepušteni sami sebi.
Da biti povrtar ne mora da znači živeti za koricu hleba, vidimo iz primera Vladana Batočanina, povrtara iz Počekovine u opštini Trstenik, jednog od najvećih plasteničkih proizvođača u ovom kraju, uspešnog poljoprivrednika koji je od oca nasledio ljubav prema radu na zemlji i pokušava da je prenese na narednu generaciju – ćerku i sina.
– Imamo plasteničku proizvodnju na dva hektara, ne radimo ništa na otvorenom. Preko zime, sve do maja proizvodimo salatu, a preko leta u plastenicima gajimo paradajz, i nešto malo paprike. Salatu radimo zimi jer nemamo grejanje, imamo sistem za dogrevanje, a u takvim uslovima zgodno je raditi upravo salatu – kaže Vladan, čiju ukupnu proizvodnju ove kulture otkupljuje lanac trgovine Delez. – Sklopili smo ugovor još pre sedam-osam godina, dok je bio Maksi, a s njima smo sarađivali tri-četiri godine ranije, preko posrednika.
Dodaje da su mu onda predstavnici ovog trgovinskog lanca prišli s idejom da naprave direktan ugovor. I tako je s ocem Miloradom, koji je tad bio vlasnik gazdinstva, Maksi napravio ugovor.
– Tako smo ušli u sistem PDV-a i sad smo nešto između gazdinstva i firme, imamo i knjigovodstvo. Ovaj način otkupa pokazao se odličnim za vreme korone jer nam, osim Deleza, nije na vrata došao ni jedan jedini kupac. Da nismo imali ugovor s ovim lancem, ne bismo imali kome da prodamo salatu i sve bi propalo.
Proizvodnja za veliki lanac mora biti stabilna i velika, i zato je Batočanin ovih meseci u postupku uvođenja sertifikata „Global gapa“ – Dobra poljoprivredna praksa – pošto je to jedan od uslova da se salata nađe na rafovima prodavnica u Srbiji.
– Ovaj sertifikat priznat je u Evropi, međutim, odložili smo sve za jesen zbog korone jer je u pitanju velika dokumentacija, a to firma kao što je naša ne može sama. Zato smo angažovali agenciju, svaka tačka u proizvodnji se analizira, saagledavaju se rizici, sve se razrađuje u detalje. Nije nam to mnogo stvari promenilo u proizvodnji jer smo se uglavnom svega i do sada pridržavali, ali dokumentacija sad mora da postoji. Sve se prati, od setve do gotovog proizvoda, svi imputi koji ulaze u proizvodnju, moraju da budu dokumentovano bezbedni. Sve ovo pravi trošak. Morali smo da pravimo nove toalete, garderobere, košta sama sertifikacija, a ako imate malu proizvodnju, ne isplati vam se da krećete u to.
A ovo poljoprivredno gazdinstvo, poput mnogih u ovom kraju, počiva na porodici i nasleđu. Tako je i Vladan posao nasledio od oca.
– Moj otac Miroslav krenuo je još 1985. s onim malim tunelima. Prvo smo većinu proizvodnje imali na otvorenom, ali smo krenuli s plasteničkom proizvodnjom. Kako smo se širili, tako je sve došlo pod plastenik. Od pre šest-sedam godina radimo samo u plastenicima. I klima se promenila, povrtna proizvodnja je toliko nesigurna da je najpouzdanije sve što se može gajiti kontrolisano – kaže Vladan, dodajući da je u novim plastenicima apsolutno sve kompjuterizovano, ali da su do svega došli upornim radom, učenjem i ulaganjem, a ne uz pomoć banaka i države.
– Sve smo sami napravili ličnim sredstvima, pomoć nismo tražili ni dobili od banaka, osim što smo za jedan plastenik od države dobili 700.000 dinara. Krenuli smo polako i od plastenika dugih pet metara prešli smo na one od osam metara, pa smo 2003. pravili prvi veliki grinhaus, pa smo 2006. skupili novac za drugi, pa 2011. za treći, a u međuvremenu smo kupili kompjuter za polivanje.
Najteže je promeniti shvatanja
A da je mentalitet i način razmišljanja vezan za porodičnu tradiciju duboko ukorenjen, pokazuje i primer subvencija namenjenih podsticanju prenosa vlasništva gazdinstva na žene.
-Pričao sam s jednom agencijom i pitao šta bi trebalo da uradim da bih dobio neka sredstva. Pa, da prenesem gazdinstvo na ćerku koja je punoletna, mlađa od 40 godina i studira i nema veze s poljoprivredom. I sve mi se to učinilo vrlo komplikovano, iako sam otvoren za priču o povezivanju njenih studija italijanskog jezika s našim porodičnim poslom – kaže naš sagovornik.
Ipak, tradicija prenošenja imanja na muškog potomka ovde je još uvek jaka. Tako se i Batočanin sprema da mlađeg sina usmeri ka poljoprivredi, jer Poljoprivredni fakultet u Kruševcu udaljen je samo dvadesetak kilometara.
Kako kaže, sad je sve spremno za salatu, a imaju i mašinu za usejavanje semena, ništa se ne seje ručno.
– Seme nabavljamo od uvoznika iz Novog Sada i Beograda – poručuje Batočanin. – Najtraženija nam je puterica, ali sve veći procenat u plastenicima nam zauzima salata koja se klasifikuje kao batavija, a zovu je kristalka. Interesantna je jer je ukusna, a i dekorativna. Radili smo i neke druge ukrasne salate, ali je mali procenat potrošnje, pa se ne isplati rizikovati. Sve radimo u dogovoru sa Delezom, i sve su nam otkupili.
U poslu se snalaze, iskustvo je veliko i godinama se radi pa mnogi agronomi dođu kod Batočanina po savet, a on pažljivo prati svaku promenu u ovom sektoru. Ipak, kaže, nema ovde prostora za organsku proizvodnju.
– Svake godine, iskren da budem, javi se neki problem. U plasteničkoj proizvodnji ima insekata, ali se borimo onako kako nam savetuju. Serifikat, za koji se spremamo, ograničiće bilo kakvu upotrebu otrova. Naša proizvodnja nije organska, zovu je integralna, jer se koriste neškodljivi preparati i stalno se rade analize, a penali su veliki ako se prekrše pravila – kaže Vladan.
U trci za profitom mora da se vodi računa o kvalitetu, pa ne čudi što je naš sagovornik odlično upućen u stanje na tržištu, ne samo kad su u pitanju tražene sorte, već i dostignuća vezana za zaštitu i negu.
– Nažalost, izbace ove dobre i jeftine, a nametnu nam uvozne i skuplje – s uzdahom kaže naš sagovornik, i nije jedini koji se žali na tu temu. Međutim, mnogi proizvođači još uvek nisu spremni da s integralne pređu na organsku proizvodnju. Kaže, plastenici su suviše skupi da bi se prešlo na takav vid proizvodnje. Ona podrazumeva malu površinu, potpuno izdvojenu, gde nema spoljašnjih uticaja, i nije sigurna jer ne garantuje ni uspešnu proizvodnju, a država ne pruža odgovarajuću potporu da bi se neko upustio u takav rizik.
S paradajzom je sasvim druga priča jer on količinski daje najviše.
IPARD, prijava i konsultanti
Nemamo subvencije jer prelazimo limit za subvencije i kandidati smo za IPARD program. Iskreno, od IPARD-a sam očekivao bolju organizaciju. Angažovao sam konsultantsku agenciju, spremili smo sve papire, sve je uredno, dobar nam je biznis plan, ali, još uvek ne znamo šta smo uradili. Pravo da vam kažem, mnogo zavisi i od konsultanta, a pokazalo se da su ovi vojvođanski ozbiljniji. Meni je prijava prošla, ali pitanje je da li ću dobiti novac.
– Paradajz nam najviše ide za Crnu Goru, skoro 90 posto izvezemo, a proizvedemo oko 200 tona. Dobar je prinos svake godine, malo smo se zbog korone plašili lošeg plasmana, ali progurali smo ga i ove godine nekako. Sad nam preko granice ide trećina od onog što smo se dogovorili, pa smo aktivirali neke domaće kupce i nismo imali problema s plasmanom.
Kako kaže, ne planiraju da se s proizvodnje povrća prebace na preradu, jer zahteva sasvim drugu infrastrukturu. Zato se oslanjaju na proverene zasade, uvezene iz Grčke, Pink rok visokog kvaliteta, koji je za kupce najukusniji, a cena mu je vrlo povoljna.
– Paradajz sad ide po okolnim gradovima, za Čačak, Užice, Novi Pazar, Kragujevac, dolaze nam radnje, marketi, imamo i pijačnu prodaju – kaže Vladan Batočanin. – Nismo ni tražili neku pomoć, sami smo se i do sad snalazili. Kad gledate kako radi Ministarstvo poljoprivrede, shvatite da povrtarstvo ima malog udela u ukupnoj proizvodnji. Najveće površine drže ratari i voćari, mi smo u najmanjem procentu. Teško je očekivati neku veću pomoć od ove koju imamo, nekih dvadesetak dinara po kvadratu u plasteničkoj proizvodnji.
Istina je da je sve lakše kad se ljudi udruže u zadruge, kaže, iako primeri iz okoline nisu blistavi.
-Neki naši ljudi su se okupili u zadrugu, dobili plastenike i sad su se razišli. Teško je ljudima promeniti stavove. Kod nas je nekako zadrugarstvo zamrlo, ljudi su izgubili poverenje jedno u drugog. S druge strane, mnogo je lakše organizovati veće i ozbiljnije proizvođače nego veći broj manjih proizvođača. Opština Trstenik je pre četiri-pet godina podelila sto tunela, oko 400-500 kvadrata. Posle nekog vremena pokazalo se da su postavljena samo dva. Jako je teško promeniti mentalitet ljudi. Eno, stoje delovi plastenika na polju neotpakovani i dan-danas, a dobili su ih za džabe – ogorčen je Vladan Batočanin.
Ivana Radoičić
