I pored povoljnih klimatskih i zemljišnih uslova za intenzivnu proizvodnju, u većini krajeva naše zemlje, leska se nedovoljno gaji. Prema poslednjem popisu (2012) ova voćna vrsta prostire se na 2.239 hektara. Uglavnom je reč o plantažnim zasadima, među kojima ima žbunastih formi i stablašica. Na osnovu prodaje sadnog materijala procenjeno je da se godišnje zasadi 100-120 hektara, najčešće na manjim površinama. Navodi se i to da proizvodnja podmiruje pet do deset odsto godišnjih potreba konditorske industrije, zbog čega raste interesovanje proizvođača za gajenje ove voćne vrste. Velika hranljiva vrednost plodova, dobra transportabilnost, lako čuvanje posle berbe, ali i povećana potražnja na tržištu samo su neki od razloga zašto ova vrsta zaslužuje veću pažnju.
Prema navodima stručnjaka, proizvodnja leske je dugo vremena bila ekstenzivna. Gajena je na okućnicama, bez primene odgovarajućih mera nege. Deficit proizvodnje je delom nadoknađivan plodovima šumske i mečje leske iz spontanih populacija. Jedan od razloga zaostajanja ove proizvodnje u odnosu na druge voćne vrste je i duži period investicionih ulaganja jer puna rodnost nastupa relativno kasno. U četvrtoj godini leska daje početni, a u šestoj tzv. komercijalni rod, dok je u devetoj ili desetoj godini u punoj rodnosti.
Nekada se prednost davala sortama koje imaju krupne, izdužene plodove. Međutim, konditorska industrija, koja je i najveći potrošač, traži sitnije, okruglaste lešnike. Vodeće sorte leske u novim zasadima su enis, tonda đentile dele lange, tonda đentile romana, tonda di đifoni i istarski dugi. Oprašivači su rimski, noćione i halški xin. Stručnjaci smatraju da se u agroekološkim uslovima Srbije mogu uspešno gajiti i druge sorte, kao što su mogul, beli lambert, kosford, barselona, tonda bianka, mortarela, negret, multiflorum, lambert, daviana, ali i grupa crvenolisnih sorti koje se često koriste i u hortikulturi.
U našoj zemlji dosta se radi i na introdukciji (uvozu) kvalitetnih inostranih selekcija. Pojedine naučne institucije poseduju bogatu kolekcija domaćih i stranih sorti koje podnose klimatske uslove u Srbiji. Među novijim, zanimljivim i za industriju, nalaze se francuske corabel, segorbe i marveille de bollnjiller, koje još uvek nisu proizvodno raširene u Srbiji.
Kada je u pitanju gajenje sejanaca, ne treba zaboraviti da oni ne mogu da obezbede redovnu, visoku i kvalitetnu proizvodnju, jer su prinosi neujednačeni i nesigurni. Takođe, plodovi su sitni do srednje krupni sa debelom ljuskom, a jezgra osrednjeg kvaliteta, s malim ili prosečnim randmanom od 20 do 40 odsto.
Stručnjaci navode da naša zemlja poseduje 75 odsto teritorije pogodne za gajenje leske, ali to nije iskoristila. U centralnoj Srbiji je 90 odsto zemljišta ispod 1.000 metara nadmorske visine, što izuzetno pogoduje gajenju ove vrste. U Vojvodini za gajenje su pogodni Srem i zapadni delovi Bačke. Predele gde su prisutni jaki vetrovi, mrazevi i visoki nivoi podzemnih voda treba izbegavati.
Savremena proizvodnja podrazumeva primenu odgovarajućih agrotehničkih i pomotehničkih mera. Takođe, sve zahtevnije domaće i svetsko tržište nameće i usklađivanje standarda kvaliteta plodova sa međunarodnim standardima. Dobro poznavanje agroekoloških uslova omogućuje izbor najpovoljnijeg staništa i sortimenta za lesku. Iako može da uspeva na različitim zemljištima, najpogodnija su duboka i plodna kao što su različiti tipovi černozema, aluvijuma i gajnjače. Često se zapostavlja sadržaj vode u zemljištu, što je greška, jer njen i nedostatak i višak nepovoljno deluju na rast i rodnost ove voćke. Naročito su štetne visoke podzemne i stajaće vode, jer otežavaju disanje korena, koji se slabije razvija i sitne žile brzo propadaju.
Pažnja se obraća i na relativnu vlažnost vazduha. Tokom vegetacije, ona treba da bude 70 do 80 procenata. Nije dobro ni kada je vlažnost vazduha visoka kao što može biti u zatvorenim kotlinama s mnogo magle. U takvim uslovima slabija je oplodnja, a češća su i gljivična oboljenja.
Leska se može saditi na nadmorskoj visini od 200 do 800 metara, iako postoje primeri uspešnog gajenja do 1.200 metara. Dobro se razvija i rađa na obalama reka i potoka, odnosno u blizini većih vodenih površina koje odbijaju svetlost na voćke i smanjuju temperaturna kolebanja.
Ova vrsta najčešće cveta i resa u februaru. Za početak cvetanja potrebna je srednja dnevna temperatura od 12 do 14 Celzijusovih stepeni. Kritične temperature u fazi cvetanja su od minus devet za otvorene prašnike (rese) i minus 12 Celzijusovih stepeni za ženske cvetove. Niže temperature izazivaju izmrzavanje i propadanje cvetova, tako da rodnost izostaje. O ovome treba voditi računa prilikom izbora mesta za podizanje zasada. Kada se posadi u zaseni, leska nema dovoljno svetlosti. U takvim uslovima kruna se izdužuje i raste u visinu, stabla imaju manje rodnih pupoljaka, listovi su veći ali tanji, i sadrže manje hlorofila.
Poželjno je da se sadi na promajnim, odnosno mestima sa stalnim strujanjem vazduha jer su na njima ređa gljivična i druga oboljenja. Napadu gljivičnih oboljenja podložna je i ako se posadi u zatvorenim dolinama, odnosno mrazištima.
S. Malinović
Dobro jutro broj 538 – Februar 2017.
