Srbija, kao zemlja vina, sada je tamo gde je trebalo da bude, a dugo nije bila. Kvalitet više nije sporan, naročito kad je u pitanju crveno vino, treba samo ispoštovati procedure. Belo vino je malo zahtevnije, ali definitivno svi rade bar dobro, ako ne odlično vino.
U krajevima u kojima je sačuvano fenomenalno grožđe, vino se radi završetkom kičme, jer je prosto vino suviše dobro pa ne mora da se ulaže. Na severu se muče s kvalitetom grožđa, ali tamo je besprekorna tehnologija. Najidealnija varijanta je kad vinarija ima zasade dole na jugu Srbije, a inženjeriju u Vojvodini. Onda dobijamo savršeni proizvod.
Sad već nešto više od 15 posto ljudi zna nešto više od vina koje imaju Radovanović, Aleksandrović, Kovačević. Pre deset godina nije ih bilo ni dva-tri posto.
Kada se, u potrazi za dobrim vinom, nađete usred internet hvalospeva o „najuspešnijim, najboljim i najpopulanijim vinima“, jedan glas, skoro pa usamljen u kakofoniji superlativa, šaptaće vam istinu. Nenad Andrić već godinama slovi za našeg najboljeg analitičara vinske scene. Titulu je stekao istražujući vinske podrume širom Srbije. Njegovi prikazi vinarija, vina i analiza dešavanja na tržištu domaćih i stranih vina, zahvaljujući britkom jeziku i specifičnoj rečenici, privukli su pažnju čitalaca, ali i vinara koji su odranije znali s kolikom ljubavlju i posvećenošću Andrić priča o njihovim vinima – kad zasluže.
– Među ljudima slovim za čoveka koji je jako oštar na jeziku, sekantan, čak mi se dešavalo da mi kažu da žele da idu sa mnom kako bi videli kako „vređam“ vinare – kaže s nemalo gorčine, Andrić. – Eto, ponekad slika o ljudima bude pogrešna, nikad nisam uvredio nijedno vino niti vinara. Mogu da iznosim primedbe vezane za koncept ili strukturu, potpuno van politike jer to je posao. Verovatno sam jedini čovek koji tu flašu vidi kao nešto što je neko zapampurio da bi hranio svoju decu. A ako ne mogu da mu pomognem da to proda, ja o tome neću da pričam, jednostavno je. Inače sam plaćenik, ko god mi da honorar apsolutno mogu da mu objasnim zašto treba da pije njegovo vino. Naći ću način. Ako vino baš ništa ne valja, ja ću napisati da su dobri ljudi ili kako je jako lepa zemlja. Ipak, ma koliko me neko platio, nikad neću napisati nešto što ne mislim.
Teško mogu da živim od pisanja
Iako sam konsultant i PR za mala i srednja preduzeća, zbog reputacije da kažem šta mislim, teško mogu da živim od pisanja. Da mi nije par festivala koje organizujem, bilo bi vrlo gadno. Ne razumeju ljudi da treba da platiš čoveka koji je uložio reputaciju da ti oceni vino, makar i ne najsjajnijim ocenama. Sajt Vinovnik je ušao u osmu godinu, ali sam poslednje dve tri godine smanjio pisanje: to je zamišljeno kao portal, ima i puno rubrika, ali nemam mogućnost da plaćam ljude da mi rade, a ne volim da rade besplatno. Imam ogromnu audio i video arhivu i najviše autorskih tekstova na temu vina. I evo, već dve godine imam napisanu knjigu, koja čeka.
Autor RAK–a od milja, “Vinđije” i “Prokupacije”
U trci za profitom često se izgubi fokus na ono pravo, na kvalitet i postojanost vinske tradicije. Ipak, kaže Nenad Andrić, Srbija, na sreću, ima sve manje problema s kvalitetom.
– Srbija, kao zemlja vina, sada je tamo gde je trebalo da bude, a dugo nije bila. Kvalitet više nije sporan, naročito kad je u pitanju crveno vino, treba samo ispoštovati procedure. Belo vino je malo zahtevnije, ali definitivno svi rade bar dobro, ako ne odlično vino. Vinski svet se danas deli na stari svet – Francuska, Italija, Španija, pa i Nemačka, i novi svet -to je sad Australija, Novi Zeland, Južna Afrika, Amerika. Ja kažem da smo mi novi stari svet. Mi smo oduvek bili u vinu, ali smo pravili industrijsko đubre i to se izvozilo, to i ne podvodim pod vino: sve to što košta evro, evro i po, nije vino jer je matematički nemoguće napraviti vino po toj ceni – kaže Andrić koji je studirao elektrotehniku, pa se procenti, uglovi i jednačine često nađu u njegovoj rečenici. – Kad nađeš kjanti za 120 dinara, popij ga sam, nemoj da ga daješ najbližima, za svaki slučaj, oštar je Andrić, ističući da ima problem i s popularnim pojmovima, poput vinske kulture.
– Vinska kultura je teška reč, više volim da kažem da se bavim razvijanjem vinske svesti, odosno, svesti o tome ko smo trenutno na toj nekoj skali zemalja koje proizvode vino i kakva su nam generalno vina. U ovom trenutku, u ovoj zgradi ispred koje sedimo, sad već nešto više od 15 posto ljudi zna nešto više od vina koje imaju Radovanović, Aleksandrović, Kovačević. Pre deset godina nije ih bilo ni dva-tri posto. Ako su nešto znali, to su bili ova tri proizvođača koje ja zovem RAK od milja. Volim da se igram nazivima i često krstim neke ljude i događaje: tako sam festival vina u Inđiji, na kojem ocenjujem, nazvao „Vinđija“, a Svetski dan prokupca u mojoj izvedbi zove se „Prokupacija“.
Bez emotivne komponenete ne dobacuje se daleko
Ekspanzija vinarstva u Srbiji, podsticaji drave i generalno masovno ulaganje u ovaj deo privrede, izrodili su svašta, a Andrić ima dosta toga da poruči na tu temu.
- Ima dosta ljudi koji se bave vinom, a ne vole ga, već su našli neku svoju nišu da se naplate, namirisali novac. Dosta biznismena krenulo je u ovu hot priču da sad sami prave svoj vinograd kao i u svaki drugi posao, samo, bez te neke emotivne komponente ne dobacuje se daleko. Problem je i u tome što oni koji znaju da pišu ne znaju vino, oni koji znaju vino ne znaju da pišu. Ja sam se tu negde našao na pola, morao sam rapidno da učim o vinu, ponela me je ta patriotska nota. Video sam da se u mojoj zemlji puno toga proizvodi kad su u pitanju vina, a da ja za to ne znam, iako slovim za obaveštenog. Pripadam generaciji koja je sve morala da zna: od Šemse Suljaković do Fojerbaha, kakav crni Gugl, to je smejurija, šta smo sve morali da imamo po glavama. I onda sam shvatio da vinarima, s druge strane, treba pomoć da se o tome što rade sve sazna. Onda je nas nekoliko krenulo da se intenzivno bavi time da se objasni Srbiji da ima vinsku priču, i tako je, između ostalog, nastao i naš vinski magazin Vinovnik.
U analiziranju vinske scene, Andrić počinje odakle i treba, od grožđa.
– Od krajnjeg severa, pa sve do juga, do Metohije, duž cele naše zemlje, kao i na istoku i zapadu, imamo vino. I svugde ima po jedna dve, pet, sedam odličnih vinarija, što je znak da je vinska priča u Srbiji dobra. Problem je u tome što se u krajevima u kojima je sačuvano fenomenalno grožđe vino radi završetkom kičme, jer je prosto vino suviše dobro pa ne mora da se ulaže. Na severu se muče s kvalitetom grožđa, ali tamo je besprekorna tehnologija. Najidealnija varijanta je kad vinarija ima zasade dole na jugu Srbije, a inženjeriju u Vojvodini. Onda dobijamo savršeni proizvod – kaže Andrić.
Prednost domaćeg terena
Naš sagovornik dosta je pisao na temu istorije vinarstva, mada smatra da nije toliko informativan, jer ne niže faktografske rečenice, već sabira utiske i analizira odnose i situacije.
- Više ljudima ostavljam neke kočiće, embrione marketinške kampanje. Ne znaju ljudi podatke, recimo, ko je prva privatna vinarija u Srbiji: vinarija Miljković iz Trnavca. To je prva etiketa u modernoj Srbiji, imate samo u restoranu Bajka u Lazarevcu izloženu jednu flašu iz 1987 ili 1988. Nema preciznih podataka o tome koliko vinarija ima u Srbiji, jer stalno niču nove, a neke se gase. Ima ih preko pet stotina sigurno, ja ih znam četiri stotine, otprilike, u toliko sam vinarija ušao, probao njihova vina i pisao o njima. Kad me pitaju „koje vino najviše voliš“ odgovaram „iz koje vinarije“. Jer, ne može se birati jedno od pet stotina, sedam stotina vina. Sve zavisi i od dana, trenutka, raspoloženja. Inače, vino je kao sport, pošto je svaki odlazak u vinariju ustvari prednost domaćeg terena. Kad probaš vino, u tom trenutku na tom mestu to vino je najbolje na svetu. Priča o domaćem terenu u vinarstvu je možda jača nego kod sporta. Kad se pomeriš 800 metara priča se drastično menja, ali s druge strane, to može da bude loše jer vlasnici, pijući samo svoje vino, steknu osećaj da je ono najbolje na svetu.
Ipak, da bi izašli na tržište, vinari moraju da svoja vina predstave publici i, po mogućnosti, okite se kojom medaljom. Nenad Andrić smatra da diplome i medalje ne odslikavaju pravo stanje stvari, iako i sam ponekad žirira.
Kako da se takmiče Rubens I Rembrant?
– Takmičenja su posebna priča, lično mislim da su besmislena jer koja je svrha u tome da se Rubens i Rembrant takmiče? S druge strane, imaš puno sudija koji ne vole vono jer, za razliku od mene koji tražim nešto što je dobro, nešto za šta mogu da se uhvatim i što će pomoći prodaji, oni gledaju mane. Ja u ocenjivanju krećem od nule i dodajem, oni od sto poena i krešu. Mi se nađemo negde na sredini, ali moj put je mnogo lepši. Moj put je potraga za tim nekim osvežavajućim kiselinama, nekim lepim aromama, tom nekom fascinacijom koju mi budi, a oni gledaju samo da li je mutno, nije mutno, skdajući po dva-tri boda. Nekad mi se i omakne pa sudim, i to uglavnom kad su domaća takmičenja, ali se srećom sad stvari ipak menjaju. Ranije su sve sekli na nekih osamdeset bodova, što napolju nije ni bronza. I onda imaš vino koje napolju dobije preko 95 poena, a ti si mu dao 84. Ovde se ljudi plaše da pohvale jer je mnogo lakše da pljuješ. Hajde nađi to što će da valja, da pošaljemo napolje.
A ako su kupci u dilemi za koje vino da se odluče, Nenad Andrić ima vrlo jednostavan recept.
– U ovom trenutku, za šta god da se uhvate, neće pogrešiti. Već u samim vinotekama imamo određenu dozu selekcije. Tu je neko, ko ima trgovinsku delatnost, napravio selekciju i tu imaš nekog ko stoji iza tog izbora i treba poslušati preporuku prodavca. Jeste problem u tome koji motivi nagone vlasnika vinoteke da u svoju ponudu uvrsti neko vino, kaže Andrić, duhovito razlažući marketing na „jetra marketing“ kad vlasnik vinarije pije s vlasnikom objekta pa se u ime novostečenog drugarstva vino nađe u ponudi. – Drugi nivo je da proizvođač atakuje na ljude koji se bave neposrednom prodajom, pa klinci koji rade po vinotekama guraju to vino i treći nivo je onaj kojim ja želim da se bavim, a bavim se i to valjda uspešno, a to je da neko dođe u vinoteku i traži određeno vino. Toga koji dođe i tako se postavi, nema šanse da ubediš da proba nešto drugo. To kad postigneš kod nekoga, da uđe u vinoteku i traži baš i isključivo tvoje vino, stvorio si brend – poručuje Andrić. – Vinoteke su osetljive na ljude koji dođu, kažu tačno koje vino hoće, jer prepoznaju da to vino ima kvalitet čim ga neko eksplicitno traži, i nabave ga za sledeći put.
Najbolja vinarija u Srbiji?
Vina su živa bića, stvorenja – kaže Andrić. – Imaš vina koja se menjaju na dnevnom nivou, na nedeljnom. Kad me pitaju šta da kupe, pitam kad ćeš da piješ: odmah, za nedelju dana ili hoćeš da čuvaš. Imaš vinarija u koje ne bih u životu preporučio da kupe vina ako će ih čuvati tri meseca, ali ako će da piju odmah, može. A imaš vina koja su ujednačenog kvaliteta, kao Aleksandrović, jer oni povlače vina ako procene da kreće u kanal i na tržište izbace jednako kvalitetna. Imaš i vina koja idu uzlaznom putanjom, i ona su retka. Sve je stvar trenutka, poručuje naš sagovornik.
A ako ga pritisnete da odgovori na pitanje koja je vinarija u Srbiji najbolja, Andrić popušta.
– Po RAK se dolazi u vinoteke. Kad me pitaju koja je vinarija najbolja u Srbiji, odgovorim da je to vinarija Aleksandrović zato što niko nikada nije otvorio đubre pod etiketom Aleksandrović. To vino je uvek bilo bar dobro. Koje god, kad god, bilo gde. Daleko od toga da imaju najbolja vina, po meni, nisu ni među dvadeset najboljih, ali su najbolja vinarija zbog toga što je proizvodnja u čeličnim mengelama i tu nema zezanja. Uvek se zna, ako ne može da se izvuče ništa, onda se to ne izbacuje na tržište. To što izađe pod tom firmom vredno je uvek onoliko koliko košta. I zbog toga je velika vinarija. Uvek za pare dobijete kvalitet. Ozbiljni su i najjača institucija. Radovanović je druga priča, on je omiljen, ima svoje navijače, a Kovačević je apsolutno najveći biznismen od svih i to što radi je za poštovanje. Svi u zemlji, od predsednika države do najnižeg radnika, sveščicu pod mišku i kod čika Mireta u Irig i pazite dobro šta on kaže. On govori dosta u slikama, ali može mnogo da se izvuče jer on zna posao, pravi milione boca i od vina je napravio posao.
Hrana se slaže uz vino, a ne vino uz hranu
– Vinska kultura je slaganje hrane i vina – kaže Nenad Andrić. – Hvala bogu da se pojavio mastermajnd koji je najzad rekao da je to potpuna budalaština. Svi to traže, ja nažalost to i pišem jer traže. Ja ne slažem hranu i vino, ja vino pijem pre hrane, jedem i posle pijem. Kad jedem – jedem, kad pijem – pijem, ne volim da mešam. Da gricnem, da, ali kad imam obrok, nema šanse. To je zločin. Svi se bave slaganjem hrane i vina, jedino se ja bavim slaganjem vina i hrane. Svi naprave neku hranu, pa pitaju koje će vino uz tu klopu. Ja kažem „šta da kuvam uz ovo vino“. E, tu je razlika.
Autohtona i domicilna vina
Kad se povede priča o srpskim vinima, mora se doći na temu autohtonih sorti. Ipak, kaže Andrić, pitanje je šta je kod nas autohtono, a šta domicilno vino.
– U socijalističkom periodu Srbiji je naneta katastrofalna šteta što se tiče vina jer su povađene mnoge sorte – ističe Nenad Andrić. – Da nije župske tvrdoglavosti, ostali bismo bez prokupca koji je jedno blago. Da se razumemo, smederevka nije naša, tamjanika nije naša, jedino što je potpuno i isključivo naše je prokupac. Tamjanika je postala naša vremenom, to su domicilne sorte koje su dugim bivstvovanjem ovde poprimile neke karkateristike podneblja, grožđe iz Grčke i Francuske postalo je naše. Župljanka, morava, sila, neoplanta, nastala je čitava plejada sorti u sumanutoj želji da se nađe idealna sorta za vinjak: da dobro rađa, da je otporna, da kupi šećere, da ima kiseline, da podnosi botritis i plamenjaču. I tako su napravili puno sorti od kojih mi sad pravimo odlična vina. Međutim, i autohtona priča je još u povoju i onda je glupo davati izjave tipa „prokupac nije za barik, mora u bačvu“. Čekajte da prođe 30-40 godina pa onda da vidimo kako se ponaša prokupac koji je bio u bariku, kako onaj u bačvi, da vidimo koje šta radio pa da se napravi jedna ozbiljna studija.
U eri razvoja vinske kulture pojavile su se i brojne somelijerske škole. Na pitanje da li one pomažu razvoju ili samo mute vodu, Andrić odgovara da je njihov uticaj, bez obzira na dubinu bavljenja ovom pričom, pozitivan.
Top lista 10 najboljih srpskih vina za koje većina somelijera ne zna
– Generalno, ljudi koji se bave podučavanjem imaju problem jer da bi se neko uspešno bavio edukacijom, mora da na neki način približi ono što objašnjava. Ne znam kako to uspevaju, ali znam da je u svakom slučaju svaki takav entuzijazam koristan. Ja, recimo, nisam prošao nijednu takvu školu i dobijem nervni slom kad me potpisuju kao enologa. Enogolija je nauka i izučava se na Poljoprivrednom fakultetu, a ja sam studirao matematiku. Nisam prošao nikakav kurs, već sam sam kupovao vina i sȃm sam probao: ušao sam u Srpsku kuću i kupovao jedno po jedno vino, dok nisam probao sve. Prošle godine sam napravio top listu 10 najboljih srpskih vina, za koje većina somelijera ne zna. Tako je za mene najbolje vino prošle godine bilo „Puna jedra“ vinarije Vojnović iz Begeča. To je vinčuga za preko 97 poena. Da bi probali vina, moraju ih naći, a danas je teško naći dobar medijum za njihovu promociju. Postoji nekoliko sajtova i specijalizovanih časopisa koje vode ljudi u čiji ukus ja imam poverenja, ali je teško razabrati šta je danas ocena, a šta čist marketing. Moja i želja svakog mog kolege, verujem, jeste da se na kraju zakuca u neki sistem i da bude savetnik za vino. Meni je apsurdno da niko nije izrazio želju da pita, a čak i ljudi iz vrha vlasti znaju da sam ja bukvalno čovek koji zna sve što iko proizvodi u ovoj zemlji. U suštini, iz svake oblasti trebalo bi da imamo četvoro-petoro ljudi i onda imamo sve pokriveno. Ceo život mislim da to može da funkcioniše, ali to još uvek izgleda nije važno.
Do tada, drži se ocene vina na sajmovima, u vinotekama, ali i na Vinovniku. I tu ima dileme:
- Subjektivan sam jer prosto ne vidim ko u ovoj zemlji može da bude objektivan. Kako da budemo objektivni kad smo mi, koji smo preživeli devedesete, svi odreda najmanje jednom počinili krivično delo – menjali devize na ulici. Imamo stalno to sečivo nad glavom i zbog toga ne umemo da budemo objektivni. Subjektivan sam, a samo je pitanje na koji ću način to svoje subjektivno mišljenje da obrazložim. Ocena vina svakako mora da bude subjektivna.
I. Radoičić
Dobro jutro broj 581 – Septembar 2020.