Srpski seljak poštuje boga, ali i običaje, od kojih su mnogi paganskog porekla. U stalnoj borbi za opstanak, razapet između straha od prirodnih nepogoda i nade u dobar rod, on i u hrišćanstvu koje je prigrlio stvara neku vrstu posebne religije, kombinujući obredne radnje za plodnost i rodnost s verovanjem u hrićanske svece. Tako su osobine staroslovenskih, ali i drugih neslovenskih paganskih bogova, preuzeli hrišćanski sveci, pa se i posebno praznuju.
Letnji sveci igraju posebnu ulogu u ritualima zaštite poljoprivrednih proizvoda i dobara. Među njima najveću ulogu igra Sveti Ilija Gromovnik, koji je po važnosti zamenio staroslovenskog boga Peruna. Ulogu koju Perun igra u Panteonu neznabožačkih Slovena, igra i prorok Ilija u folkloristici hrišćanskih Slovena, naročito kod onih koji su ostali najverniji prvobitnim tradicijama: kod Rusa, Srba i Bugara. U jednom srednjovekovnom dokumentu zabeleženo je kako su nad ugovorom, zaključenom između Rusa i Grka, nekršteni Rusi polagali zakletvu pred Perunom, a kršteni pred Svetim Ilijom. U Bibliji se Sveti Ilija javlja kao gospodar svih prirodnih elemenata. Voda i vatra mu se pokoravaju. On javlja kralju Ahabu da za sedam godina neće biti ni rose ni kiše, dokle god on ne kaže. On spušta s neba vatru, koja sažiže žrtvu, najavljuje i vraća kišu osušenoj zemlji. Sveti Ilija ne umire prirodnom smrću, već je čudom odnet na nebo, uz pomoć vihora, jakog vetra. Kod Srba Sveti Ilija je Gromovnik, praznuje se 2. avgusta, i zauzima vrlo veliko mesto u narodnoj epopeji. U narodnom predanju, svet su nadgledali Sveti Petar i Sveti Ilija. Ilija je dobio u svoj deo oblake i grom, kažnjavajući rđave ljude zatvaranjem nebeskih izvora. Sveti Ilija je svetac groma, veliki gospodar kiše, vetrova i bura, ali i suše. Narod veruje da gromovima gađa đavola, a mesto udara groma označava se kao ono na kome je đavo boravio. Na ovaj dan ne radi se u polju, kako radnike svetac ne bi kaznio gromom. U južnoj Srbiji kažu da će istruliti svi orasi i lešnici ako grmi i pada kiša na ovaj dan. Na Svetog Iliju ne ulazi se u vinograde. Veruje se da tih dana ni orlovi vodu ne piju, nego pište u vazduhu. Med koji se vadi na Ilindan služi kao lek, a mnoge majke u Srbiji njime namažu decu po obrazima da budu zdrava.
Upravo zbog sušnih godina i vrelih letnjih dana, naši preci pribegavali su raznim ritualima kojima su obezbeđivali povoljne vremenske uslove. Među njima su i dodole, paganska vrsta litija u kojima učestvuju devojke koje obilaze polja, pevajući dodolske pesme. To su tipične obredne, ritualne pesme, izvođene prilikom velikih letnjih suša. Najčešće su se pevale od Đurđevdana do Petrovdana, i to četvrtkom. Tada su obično, mlade devojke, maskirane u lišće i granje (kao simbol bujanja vegetacije) obilazile seoske kuće i plesale pevajući dodolske pesme. Domaćin bi tada dodole polivao vodom, prizivajući time kišu. Ceo dodolski ritual potiče iz predhrišćanskog vremena i predstavlja jedan od najstarijih tradicija slovenskih naroda. Zašto četvrtak? Zato što je taj dan bio posvećen slovenskom bogu groma, Perunu. U nekim slovenskim jezicima četvrtak se i zove perendan.
Sve dodolske pesme imaju pripev ”oj, dodo, oj, dodo le” ili ”oj, dodo le, moj božo le” i obavezno se završavaju rečima da je kiša stigla.
