Velika droplja (Otis tarda) je najteža ptica letačica u svetu, pripada porodici droplji i jedina je vrsta roda Otis. Naseljava uglavnom stepske predele Evrope i Azije, od Pirinejskog poluostrva do Dalekog istoka. Procenjuje se da u svetu ima između 31.000 i 37.000 jedinki. U Evropi je najbrojnija u Španiji i Portugalu. Karakteristična je ptica Panonske nizije. Najviše ih je preostalo u Mađarskoj (Nacionalni park „Kiškunšag“). U Srbiji se održala samo na severu Banata, na pašnjacima između Mokrina, Jazova i Sajana i kod Banatskog Aranđelova, gde je preostalo svega tridesetak jedinki.
Mužjaci su dugački 90 do 110 cm, s rasponom krila od 2,1 do 2,5 metara. Obično su teški 10 do 16 kilograma, mada je najveći zabeležen primerak težio 21 kg. Odrasli mužjak ima smeđi gornji deo tela i beli donji deo, sa sivom glavom i vratom. Za vreme sezone parenja, ima dugačka tanka bela pera koja rastu na vratu, ispod korena kljuna. Ženke su manje od mužjaka za 30 odsto. Iako masivne, kopnene ptice, slične zdepastim nojevima, za razliku od njih sposobne su bez obzira na svoju masivnost duže da lete. Osim vrste Ardeotis australis iz Australije i Nove Gvineje, sve ostale naseljavaju stepe, savane i polupustinje Afrike, Azije i južne Evrope. U tropskom pojasu Afrike živi 16 vrsta, a još dve se povremeno javljaju u njenom severnom delu.
Žive isključivo na zemlji, nikada na drveću ili žbunju. Nekoliko vrsta, kao Otis tarda i Tetrax tetrax, sakupljaju se u jata, koja mogu da sadrže i po nekoliko hiljada jedinki. Vrste koje naseljavaju pustinje, kao što je Chlamydotis, žive usamljeno, a neke se udružuju u grupe samo za vreme parenja. Neretko se nalaze usred stada životinja koja pasu, gde love insekte i tu su dobro zaštićene od napada predatora. Samo mali broj populacija su stanarice, dok su većina selice. Vrste koje se razmnožavaju u Aziji zimi migriraju na velika rastojanja.
Imaju veoma raznovrsnu ishranu, te se za njih može reći da su svaštojedi, iako kod većine vrsta preovlađuje biljna hrana. Hrane se mladicama, cvetovima i listovima trava, plodovima i semenima, a iskopavaju i korenje. Jedu i različite vrste insekata, kičmenjaka (gmizavci, glodari), čak i lešine. Mogu dugo da izdrže bez vode.
U našoj zemlji poznata je samo jedna populacija ove vrste, koja je uglavnom koncentrisana u Specijalnom rezervatu prirode „Pašnjaci velike droplje“, u severnom Banatu. Tokom poslednjih godina, populacija ima trend neznatnog opadanja broja mužjaka i rasta broja ženki. Nedavnim monitoringom registrovano je šepurenje smanjenog intenziteta, kao i prisustvo gnezdeći aktivnih ženki.
U vreme reprodukcije, ovoj retkoj i zastićenoj vrsti neophodni su idealni vremenski uslovi (što manje kiše), jer vlaga je pogubna za jaja i mladunce. Prema rečima stručnjaka, blato koje se hvata mladuncima na noge pogubnije je od svakog predatora.
Uslovi koji ugrožavaju njen opstanak su: intenzivna poljoprivredna proizvodnja, neodgovarajući način gazdovanja livadama i pašnjacima, uništavanje staništa preoravanjem, uništavanje gnezda i legla, prisustvo prirodnih neprijatelja, nepovoljni uslovi za ishranu tokom zimskih meseci itd. Najuspešnija metoda unapređenja zaštite ove vrste je zasnovana na radu čuvarske službe. Važna je i primena metoda gazdovanja zemljištem na način koji je u skladu s ekološkim zahtevima velike droplje. Druge aktivne mere su: čuvanje gnezda, redukcija predatora, obezbeđivanje mira, pretežno u reproduktivnom periodu, redovno sprovođenje monitoringa, edukacija stanovništva itd.
R. D. J.
