Dve ovce iz stada Zorice Popović na svet su donele po četvoro jagnjadi, i iznenadile i Zoricu i selo. Komšije su pohitale da čestitaju. Kažu obradovala ih vest, a i kako ne bi kada je u zaseocima razbacanim po padinama Javora sve manje i ljudi i stada. Razgovaralo se i šalilo, kao nekada na prelima i poselima, povelo se i kolo i čula pesma.
Za ovdašnje prilike Zorica ima pozamašno stado, 16 ovaca, rase sjenička pramenka i 15 jagnjadi, a biće ih još. Ima i dve krave, kaže, obe „kao jabuka“, svinju, psa, mačku, veliki plastenik. Sve ono što je do skora svako seosko domaćinstvo imalo.
Kažu, „blago“ joj je za primer. Kao i svaki domaćin, stoku gleda bolje nego sebe.
Trojke uobičajene, ali da ojagnje četvoro…
-Trojke su uobičajene kod mojih ovaca, ali mi četvorke nikada do sada nisu donele, a ne pamtim da ih je bilo ni kod komšija. Brinula sam se da li će sva jagnjad preživeti. Sada je mnogo lakše, jagnjad uveliko jedu koncentrat i žito, a imaju i dosta mleka. Moje ovce su dobre i znaju da brinu o svom potomstvu – kaže za „Dobro jutro“ Zorica Popović iz Božetića kod Nove Varoši.
Mada je napunila 65 godina života, i zvanično je u penziji, Zorica ne namerava da stane i da se preda. Živi sama, ali stigne da obavi na vreme sve poslove na imanju, i da pomogne drugima.
-Ne žalim se. Volim da radim, niko me ne tera. Deca dođu da pomognu, kad mogu, a ispomažem se često i sa komšijama. Sve se stigne. Rođena sam u Bistrici u limskoj dolini, i skoro ceo život sam provela na selu. Još kao mala sam naučila sve poslove – kaže Zorica.
Nije birala poslove, da bi prehranila porodicu
U Božetićima za Zoricu kažu – žena hajduk. I s pravom. Rano je ostala udovica, ali je radom i mukom uspela da odškoluje tri ćerke i da ih izvede na pravi put. Često u nadnici, u šumi i njivi, ali je vredelo. Opremila je kuću koju su ona i pokojni suprug davno započeli i unapredila domaćinstvo na kome može da joj se pozavidi.
-Iz Nove Varoši gde smo kratko živeli, vratili smo se u Božetiće 1991.Suprug Vojo je nastradao devet godina kasnije, a ja sam ostala sa Valentinom, Katarinom i Kristinom koja je tada imala svega tri godine. Morala sam da nakon 22 godine staža napustim posao u fabrici. Radilo se u tri smene a ja nisam mogla da ostavim decu samu kod kuće – seća se Zorica.
Kako bi prehranila porodicu, nije se libila nijednog poštenog posla, a nije mogla puno ni da bira. Brala je šumske plodove, sadila i kupila krompir na dnevnicu, išla i na druge poljoprivredne radove, gde god je mogao da se zaradi dinar. Svakog meseca, punih 17 godina, popisivala je za Elektrodistribuciju potrošnju struje u domaćinstvima, dugo vremena u svih sedam raštrkanih sela božetićkog kraja.
I, ništa nije bilo uzalud
-Od skromne porodične penzije i onog što sam proizvodila na imanju, skoro da nije moglo da se živi, pa sam se dovijala kako sam znala i umela. I često mi nije bilo lako. Znala sam da ustanem u tri, četiri sata ujutru i kada namirim stoku da naprtim najmlađu ćerku pa u šumu. Ceo dan je nosim na leđima i berem pečurke i mlatim kleku. Sećam se da sam jednom za dan nabrala 25 kilograma prvoklasnog vrganja i to baš kada mi je srednja ćerka Katarina krenula u srednju školu u Čačak. To nam je pomoglo, jer smo bili u velikom škripcu – kaže Zorica.
Kada se danas okrene unazad, kaže da je vredelo boriti se. Sve tri ćerke su joj se udale i imaju svoju porodicu. Najstarija Valentina živi tu u susednim Ljepojevićima, Katarina je u Čačku, a najmlađa Kristina u Požegi.
-Srce mi je puno kada dođu unučad i rastrče se po dvorištu, a imam ih petoro. Letos mi je dolazila unučica iz Čačka, ima sedam godina i deo raspusta je provela sama sa bakom. Nisam mogla da verujem da je za prvi raspust odabrala Božetiće, toliko sam se obradovala da sam komšije zvala na čast. Deca od najstarije ćerke su živela kod mene dok su išla u školu na Borovitoj glavici, u starije razrede – ponosno nam priča Zorica.
Topi sneg da bi napojila stoku
Kao i većina komšija, Zorica se muči jer nema vode, a radovi na seoskom vodovodu nikako da se privedu kraju. Zimus je na šporetu topila sneg u loncima i tako pojila stoku. Domaćinstvo joj se napaja sa obližnjeg izvora koji često presuši. Tada vodu dogoni u ručnim kolicima, a priteknu joj u pomoć i rođaci, i komšije koji imaju mehanizaciju.
-Doteraju cisternu i napune rezervoar, ali se to brzo potroši, naročito leti. Ova godina je bila ekstremno sušna, tako da sam morala da pustim da sve u plasteniku propadne. Posadila sam povrća za celo selo, ali nisam imala čime da ga zalivam. Čovek ne zna koliko vode troši, sve dok ne ostane bez nje – kaže Zorica Popović.
Primer za ugled
U Božetićima i okolim selima za Zoricu imaju samo reči hvale. Druželjubiva je pa joj je i kuća često puna, jer komšije rado svrate na kafu i čašicu razgovora. Hoće da pomogne, veliki je humanitarac, a dugo godina je bila i dobrovoljni davalac krvi.
-Tako vredne žene nema na daleko, ništa joj nije teško. Sve bi žene u selu trebale da se ugledaju na nju – kaže komšija Milanko Popović. Dodaje da Zorica ima malo zemlje, pa od komšija uzima oko pet hektara u zakup, kako bi prehranila stoku.
Tekst i foto: Željko Dulanović
