VODENICA U VELIKOM TRNOVCU MELJE VEĆ TRISTA GODINA
Mnogi putnici namernici koji poslom dođu u selo Veliki Trnovac kod Bujanovca, prvo svrate u tamošnju vodenicu potočaru staru oko trista godina da se snabdeju brašnom. Oni koji nemaju potrebu za njim, dođu da je razgledaju i neko vreme uživaju u zvuku četiri čeketala koja u skladnom ritmu gotovo poskakuju sa četiri vodenična kamena koja se neprestano okreću. Tada sa posebnom pažnjom stanu da prate kako iz drvenog levka gotovo jedno za drugim padaju zrna žitarice na vodenični točak i pretvaraju se u brašno. Zađu i iza vodenice da vide kako voda iz Trnovačke reke pokreće ogromne vodenične kamenove.
Ovu vodenicu, prema kazivanju Zorana Tasića iz sela Lopardince, jednog od dva njena vlasnika, pre oko trista godina sagradio je njegov deda Mila sa svojim ortakom Albancem iz Velikog Trnovca, pa je u ovom kraju poznata i kao Milina vodenica.
Krov obnovljen, meljava starinska
Ortakluk između ove srpske i albanske porodice nikada nije doveden u pitanje. Naprotiv, učvršćivao se još više u teškim ratnim vremenima. Tada su ove dve porodice činile mnogobrojna dobra dela, spasavajući jedna drugu od brojnih vojski koje su prolazile kroz ovaj kraj.
Na tim temeljima danas svoju saradnju u ovoj vodenici grade i Zoran i Arben. I dok je Arben na kratko vreme ugasio svoja dva vodenična točka zbog odlaska u inostranstvo, Zoran ima pune ruke posla. Otuda svoja dva vodenična kamena zaustavlja tek kada se dobrano umori. On je peta generacija Tasića koja obavlja posao vodeničara u ovoj prastaroj vodenici. Radeći sa svojim ortakom naučio je pomalo i albanski jezik tako da se bez problema sporazumeva sa svojim mušterijama koji dođu kod njega da melju brašno iz okolnih albanskih sela.
Kaže da je vodenica renovirana između 78. i 80-te godine. Tada je drveni krov zamenjen betonskim. To su mogli veoma lako da izvedu jer je vodenica imala stabilne temelje od kamena. Sredili su i unutrašnje zidove, ali nisu ništa menjali kada je bila u pitanju tehnologija mlevenja brašna.
Brašno u ovoj vodenici se melje sve dok Trnovačka reka ne presuši. To se obično dešava negde u junu i traje do septembra meseca.
– Taj period obično iskoristimo za remont koji podrazumeva zavarivanje vretena koje nosi vodenični točak, klepanje kamena i brojne sitne popravke – kaže Zoran.
Kvalitet brašna zavisi od vodeničnog kamena
A kako kvalitet brašna zavisi od dobro isklepanog vodeničnog kamena, on se uvek potrudi da to uradi bez greške. Njegove mušterije to dobro znaju pa zato, kad god idu poslom na ovaj kraj, gledaju da svrate u vodenicu i kupe brašno. Ovo pogotovo kada nameravaju da prave kačamak.
– Mlevenje brašna u vodenici naplaćujemo po dogovoru. Uzimamo “ujam” odnosno deset posto od ukupne količine žitarice koja je donesena za mlevenje ili jedanaest dinara po kilogramu, ukoliko ne žele da plate na ovaj način – priča nam Zoran.
Ovaj ponosni otac petoro dece, od kojih je sin student Vojne akademije, najstarija ćerka student Medicinskog fakulteta, a mlađa i još dve bliznakinje pohađaju srednju medicinsku školu, ističe da mu je ovo dopunska delatnost, kako bi odškolovao decu i izveo ih na pravi put. Iako potajno želi da neko od njegovih potomaka nastavi porodičnu tradiciju, on to sa sigurnošću ne može da kaže, jer su njegova deca izabrala svoja zanimanja.
Piše: Gordana Nastić
