U KNIĆU, KRAJ PUTA ZA ČAČAK
Dragan Petković iz Knića je od šumadijskog domaćinstva napravio kultnu krčmu pored puta u koju su se, pored tradicije, jednostavnosti i originalnosti, upleli i likovi sa filmskog platna. Njegova sa ukusom opremljena kafana „Ko to tamo peva“ važna je tačka seoskog turizma u gružanskom kraju.
Pored puta za Čačak i u blizini račvanja za Kraljevo i Kragujevac, nekada je bilo obično šumadijsko dvorište. Pre dvadesetak godina Dragan je od pomoćne zgrade od brvana u domaćinstvu, koja se u davno doba zvala klet, napravio prostor u kome namernici mogu da popiju kafu. U skoro isto vreme, u dvorište je dopremio autobus koji neodoljivo podseća na onaj iz kultnog filma „Ko to tamo peva“. I tako se, kao na filmskom platnu, zavrtela priča o autentičnoj seoskoj krčmi.
Rok, džez, bluz i ponekad tamburaši
– Sve ovo što vidite je moje imanje. Tu, u dvorištu pored je i moja kuća, a kafanu sam smestio u prostoriju koja je nekada bila pomoćni objekat napravljen od poslaganih drvenih brvana. U kleti su se nekada čuvale poljoprivredne alatke i sve ono što je bilo potrebno za jedno tipično srpsko domaćinstvo. I vrata i prozori su autentični iz tog doba. Malo toga sam promenio u ovoj tradicionalnoj srpskoj građevini, ali sam u nju uneo mnogo toga što oslikava moju ličnost – kaže Dragan Petković, vlasnik, idejni tvorac, ali ujedno menadžer, organizator i često konobar.
Kafana obiluje starim predmetima, od šporeta i kraljice peći, do kase stare sto godina, ručno ofarbanih stolova i stolica, pegle na ugalj, čajnika i tiganja. U bašti kafane stare metalne i drvene stolice, umesto žardinjere nekadašnja kolevka, ukrašene drvene saksije, jarmovi za volove, stare vage.
– Ko želi da sazna kako se živelo u prošlosti i koji su predmeti korišćeni u kućama, može da svrati. Trudio sam se da sve nekako ukomponujem, da bude zanimljivo i poučno. Svi predmeti, što ukrasni, što inventarski imaju svoju priču i istoriju – dodaje Dragan.
Svaki kutak dvorišta i omalene kafane, u polumraku zbog malih prozora, prepun je detalja, ali zajedno deluju skladno. Čak i džuboks izgleda kao da pripada toj atmosferi, među starim fotografijama, retro – posterima i radio aparatima. Jer, Dragan nije hteo klasičnu etno kafanu. Ovde se sluša rok, džez i bluz, a ponekad sviraju tamburaši.
Nema viskija ni nes kafe, a ni jelovnik nije precizan
– Nije ovde neobičan samo dekor, već i jelovnik, i kratka karta pića. Ne služim ništa strano. Pa tako nema viskija, niti nes kafe. Kuvamo isključivo domaću, služimo rakiju iz ovih krajeva, sok i pivo, a ni jelovnik nije precizan. Ponekad kuvam pasulj, onda drugi dan kupus u zemljanom loncu, sarme ili gulaš. Kako sam kad raspoložen, to se i nađe u loncu. Doda se tome proje, malo sira i ljutih papričica i eto ga ručak – nabraja Dragan šta sve može da se nađe na jelovniku, koji više podseća da ste svratili u goste kod rođaka, nego u kafanu.
Od slatkiša ponekad se okrene neka palačinka ili bakin kolač. Tek, uz ručak sluša se prijatna muzika, razgovara sa domaćinom, razgledaju predmeti ili se društvu pridruže njegov pas i gusan. Ispod televizora, na starom radio aparatu drema mačka. Ali sama kafana nije kraj iznenađenjima.
Ono što ipak prvo privuče pažnju je stari autobus izbledele crvene boje, parkiran ispred kafane. Podseća na onaj iz filma „Ko to tamo peva“, a na njemu je farbom ispisano i čuveno ime firme „Krstić i sin“. Dragan je ljubitelj ne samo domaće hrane i pića, već i muzike, prvenstveno kragujevčakog Smaka, i na kraju domaće kinematografije.
Zato su na drvenu ogradu naslonjeni kartonski likovi iz čuvenog filma, koji pozivaju goste da još jednom prožive „put za Beograd“ i prisete se replika. Jedna od najomiljenijih je svakako „ovuda nećeš proći“. I time Dragan kao da poručuje da nema smisla proći tim putem, iako ne vodi direktno za prestonicu, a ne svratiti na mesto gde se nižu kadrovi iz filma i života, i koje obećava nesvakidašnje scene.
Na svakom koraku su protagonisti filma, od Pavla Vuisića, pa do Bate Stojkovića, Dragana Nikolića, Aleksandra Berčeka, Taška Načića.
Predah od užurbanog života
I izletište je u službi seoskog turizma, jer je Dragan na obodu šume napravio nadstršenicu sa roštiljem. On će obezbediti muziku sa zvučnika i prijatno mesto u prirodi da svako može da odahne od užurbanog života.
Ipak, autobus najviše služi da gosti zavire u njega, da čuju kako radi motor i da osete atmosferu tog čuvenog putovanja. Ponekad založi furunu u autobusu, posluži suvo meso i turšiju, dok neko sa gitarom uz kuvanu rakiju, zapeva nešto iz evergrin edicije.
– Ljudi su nostalgični. I ne znaju koliko im prija jednostavnost dok ne svrate ovde, pa kao da su otišli u neku drugu stvarnost, koja se lakše podnosi. Popiju kafu, pomaze životinje, deca trčkaraju okolo po dvorištu bez straha da će nešto polomiti. Namernici i nenamernici svrate da se raspitaju šta još da vide u okolini – dodaje Dragan.
A okolina Knića je bogom dana za seoski turizam. Nedaleko je Gružansko jezero, zatim selo Borač sa neobičnom vuklanskom stenom i srednjovekovnim gradom.
– I Borač sada povezuju sa domaćom kinematografijom, jer je u njemu snimana serija „Moj rođak sa sela“. Tamo sada postoji Vranića kuća – otkriva Dragan nama i namernicima.
Dodaje da je u susednom Guberevcu i mural glavnog lika Dragčeta. I to baš na kući domaćina koji pravi čuvenu rakiju „Gružanska nit“. Malo dalje je manastir Kamenac u kojem monahinje prave lekovite meleme, i mnoštvo domaćinstava koja se bave seoskim turizmom. Dragan će vam, poput svojevrsnog info pulta, reći i gde možete da kupite dobar sir, kajmak, zimnicu, da prenoćite ili nabavite dobru rakiju, gružanski kupus, sitne kolače ili suvenire ovog kraja.
Autobus svedok prošlih decenija
– Zavoleo sam taj film, čim se prvi put emitovao. A pre dvadesetak godina video sam i kupio u okolini Kragujevca ovaj autobus, koji je pljunuti kao onaj iz filma. Proizveden je 1953. u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Nekada je služio u jednoj građevinskoj firmi, da u njemu radnici putuju i stanuju od gradilišta do gradilišta. Ugradio sam mu motor iz 1966. godine i on i danas služi. Drvena sedišta su unutra skoro identična kao u filmskom, a i osećaj truckanja je isti. Prvobitna zamisao mi je bila da ga vozim po Srbiji i u njemu prodajem roštilj, kao Krstić i sin, ali na kraju je stacioniran ispred kafane, osim kada organizujem poneku turu, ali isključivo vozim po livadama do mog izletišta u šumi – kaže Dragan Petković.
Tekst i foto: Biljana Nenković
