Kupusnjače (Brassicaceae) obuhvataju veliki broj povrtarskih vrsta, od kojih se za ishranu koriste različiti biljni delovi. Kao povrtarski usevi, uzgajaju se biljke iz rodova Brassica, Raphanus i Armoracia.
Najveći značaj ima rod Brassica, vrsta Brassica oleracea. Ovaj rod obuhvata povrtarske kulture koje vode poreklo od divlje Brassica oleracea var. silvestris, a koja se i danas može naći u oblastima Mediterana i nekim krajevima Francuske i Engleske.
Prema morfološkim i biološkim osobinama, kao i delovima koji se koriste za ishranu, razlikuju se varijeteti:
– Brassica oleracea L. var. capitata – glavičasti kupus;
– Brassica oleracea L. var. acephala – lisnati kupus (raštan);
– Brassica oleracea L. var. sabauda – kelj;
– Brassica oleracea L. var. gemmiferae – kelj pupčar;
– Brassica oleracea L. var. botrytis – karfiol;
– Brassica oleracea L. var. italica ili syn. var. cymosa – brokola;
– Brassica oleracea L. var. gongylodes – keleraba.
U rod Brassica ubrajaju se i:
– Brassica rapa L. var. chinensis – kineski kupus;
– Brassica rapa L. ssp. pekinensis – pekinški kupus (pak-choi) i druge.
Biljke se odlikuju velikom raznolikošću u morfologiji vegetativnih delova, kao i sličnošću reproduktivnih organa. Većina ovih vrsta su dvogodišnje biljke. Građa cveta, cvasti, ploda i semena i kotiledonih listića je ista. Seme kupusnjača može međusobno da se razlikuje samo prema građi semenjače. Prve jasne razlike nastaju pojavom prvog pravog lista, a rastom vegetativnih organa postaju sve značajnije i najveće su u fazi tehnološke zrelosti. Kupusnjače su dikotiledone biljke koje niču s dva bubrežasta srcolika klicina listića zelene boje i hipokotiledonom sa slabijom ili izraženijom ljubičastom bojom.
Karakteristike
Rod Brassicea obuhvata oko 40 vrsta, kod kojih se za ishranu koriste skoro svi vegetativni i generativni organi. Sve kupusnjače sadrže glukozinolate koji su odgovorni za ljutogorki ukus. Mikrobiološkom razgradnjom (naročito u zemljištu) stvara se više produkata od kojih izotiocijanati imaju fitoncidno delovanje, pre svega na gljivice, bakterije i neke insekte, te se koriste za fitofumigaciju zemljišta. Neke vrste kao što su B. jyncea, B. napus i Sinapis alba upotrebljavaju se kao biološka sredstva u zaštiti biljaka.
Kupusnjače predstavljaju značajnu grupu povrtarskih kultura koje se u ishrani koriste u svežem stanju (salate, variva) i kao prerađevine. Upotrebljavaju se stablo (keleraba), listovi (lisnati kelj), pup (glavičasti kupus, kelj, kelj pupčar) nerazvijena cvast (karfiol, brokola). Kupusnjače mogu da se kisele (glavičasti kupus, pekinški i kineski kupus), mariniraju (sve osim kelja i kineskog kupusa), suše (sve osim kelerabe), konzerviraju u rastvoru soli (karfiol, kelj pupčar) i zamrzavaju (beli glavičasti kupus i karfiol).
Odlikuju se lekovitim svojstvima i u narodu se često koriste za lečenje srčanih oboljenja i želudačnog čira. Neke sorte lisnatog kelja koriste se kao dekorativne biljke, a kao krmni usevi uzgajaju se pojedine sorte lisnatog kelja i kelja, a ređe glavičastog kupusa. Brokola spada u grupu najznačajnijih i upotrebljava se u prevenciji karcinoma. Od nje se pravi i prirodni lek (kapsule).
Visoku biološku vrednost kupusnjačama daje sadržaj esencijalnih aminokiselina kao što su lizin, metionin, cistidin i dr. Kod nekih, monosaharidi (pretežno glukoza) čine i do 75 odsto ukupnih sadržaja šećera. Visok sadržaj šećera omogućava kiseljenje, prilikom kojeg se stvara mlečna kiselina od koje zavisi kvalitet i trajnost kiselog kupusa. Uz to, sadržaj vitamina C se očuva i do 80 odsto. Po sadržaju fosfora, ističu se kelj pupčar, karfiol i kineski kupus, kalijuma – keleraba, kalcijuma – kelj, gvožđa – karfiol, dok su sumporom bogate podjednako sve vrste.
Imaju široko područje rasprostranjenja – od tropskih oblasti do polarnog kruga, zahvaljujući pre svega različitoj dužini vegetacije i različtim biološkim karakteristikama. U Evropi i Americi gaje se svi varijeteti vrste Brassica oleracea, ali dominira proizvodnja glavičastog kupusa, koji se najviše gaji u Aziji i Evropi.
Uslovi uspevanja
Imaju veome slične zahteve prema uslovima spoljne sredine, iako postoje razlike koje su rezultat različitog porekla.
Kupusnjače su relativno otporne na niske temperature – niču već na 2 do 3 Celzijusova stepena, ali veoma sporo. Optimalna temperatura za nicanje je od 18 do 20 stepeni (niču za tri-četiri dana). U fazi klicinih listića, biljke mogu da podnesu kratkotrajne mrazeve i do –5 stepeni. Rasad raste ujednačeno na temperaturama od 5 do 8 stepeni, ali su optimalne od 12 do 17 stepeni, tj. kod karfiola od 15 do 18 stepeni. Dobro kaljen rasad prilikom sadnje može da podnese mraz do –6 stepeni.
Optimalna temperatura za rast je 15 do 18 stepeni. One iznad 25 stepeni usporavaju rast i obrazovanje glavice, ili se ni ne obrazuju, tj. glavice su rastresite, a kod karfiola se pojavljuju zeleni listići u cvasti. Na visoke temperature najotporniji su lisnati kelj i keleraba, a najmanju otpornost ima pekinški kupus.
U fazi razvijene lisne rozete, kupusnjače su najotpornije na niske temperature. Rane sorte (naročito karfiola) su u tehnološkoj zrelosti osetljive na niske temperature od –2 do –3 stepena, a kasne mogu da podnesu mrazeve do –8, a neke čak i kratkotrajne temperature od –17 stepeni. Sve kupusnjače koje su otporne na niske temperature karakterišu se jačom obojenošću antocijanom.
Kod glavičastih vrsta veoma je nepovoljno smrzavanje i odmrzavanje glavica, što dovodi do propadanja prvo spoljnih, a zatim tokom dužeg delovanja i unutrašnjih listova glavice. Optimalna temperatura za cvetanje je oko 20 do 22 stepena, i tada su sve kupusnjače veoma osetljive na niske, ali i na visoke temperature koje sprečavaju klijanje polena, a i oplodnju. Uglavnom cvetaju u drugoj godini vegetacije, posle prolaska stadijuma jarovizacije (vernalizacije). Međutim, u određenim uslovima dvogodišnje biljke mogu da cvetaju u prvoj godini, kada cvetanje može da nastupi i bez obrazovanja karakterističnih organa koji se upotrebljavaju za ishranu. Veliki uticaj na cvetanje imaju poreklo sorte i uslovi uspevanja. Sorte nastale na južnim geografskim širinama imaju kratak stadijum jarovizacije i u pojedinim godinama cvetaju prilikom rane sadnje na otvorenom polju, kada su biljke izložene temperaturi pogodnoj za prolaženje stadijuma jarovizacije.
Kupusnjače su biljke dugog dana – brže obrazuju listove, što je značajno za uzgoj na severnim geografskim širinama. Imaju umerene zahteve prema svetlosti, koji su najveći u prvim fazama rasta i razvića. Za proizvodnju rasada potrebno je mnogo svetlosti i zato on ne sme da bude gusto posejan, jer u suprotnom dolazi do izduživanja internodija i do slabog rasta listova. U periodu obrazovanja organa za ishranu, zahtevi kupusnjača su mali, čak kod karfiola direktna sunčeva svetlost i visoke temperature utiču na obrazovanje sitnih, rastresitih i žutih cvasti, što sve dovodi do lošijeg kvaliteta.
Potrebe za vodom su im velike, jer je osnovna masa korena rasprostranjena u oraničnom sloju (oko 90 odsto), a biljke obrazuju veliku vegetativnu masu (površina listova može da bude i veća od 1,5 kvadratnih metara), što utiče na visoku transpiraciju i potrebu za vodom. Uslovljene su i fazom rasta. Najveća potreba je u fazi intenzivnog rasta rozete i obrazovanja organa za ishranu. Potrebe zavise i od vremena i mesta proizvodnje. Najveći zahtevi su u toku žarkih dana jula i avgusta i veći su nego u jesen, kada se obrazuje glavica u vreme nižih temperatura i veće vlažnosti, što smanjuje isparavanje vode iz zemljišta. Za rane sorte kupusa optimalna vlažnost je 60 do 70 odsto poljskog vodnog kapaciteta (PVK), a za kasne sorte kupusa i ostale kupusnjače 70 do 80 odsto PVK. Nedostatak vlage u zemljištu zaustavlja rast – listovi ostaju sitni, znatan broj biljaka obrazuje male, rastresite glavice, a kod kelerabe dolazi do brzog starenja.
Visoka vlažnost zemljišta ima nepovoljan uticaj na ove vrste – pojavljuje se jača pigmentacija antocijanom i prinosi se znatno smanjuju. Kupusnjače prekidaju vegetaciju kada je vlažnost zemljišta 40 odsto PVK. Osim toga, duži period sa vlažnošću vazduha od 40 odsto znatno smanjuje prinos. Optimalna vlažnost vazduha za rast je od 60 do 90 odsto. Potrebe kupusnjača za vodom ukazuju na to da se one kod nas, naročito prilikom kasne proizvodnje, mogu da proizvode samo u uslovima navodnjavanja.
Za uzgoj su najpovoljnija srednje teška zemljišta s dobrim vazdušnim i vodnim režimom, uz dovoljno hraniva. Kod nas, naročito kasne sorte kupusa, veoma dobro uspevaju na strukturnim i plodnim, ali i na težim zemljištima, smonicama, gajnjačama i tresetnim zemljištima. Veoma dobro reaguju na organska đubriva. Beli i crveni kupus imaju izrazite zahteve za azotom i fosforom, a malo manje za kalijumom. Karfiol, kelj, pekinški kupus i keleraba imaju izrazito visoke, a kelj pupčar srednje zahteve prema azotu, fosforu i kalijumu.
Dobro uspevaju na zemljištima s visokim nivoom podzemne vode, ali ne podnose terene s mnogo površinske vode. Ne uspevaju na kiselim zemljištima (pH niži od 5,5). Za uspešnu proizvodnju, najpovoljnija su ona s neutralnom do slabo kiselom reakcijom (za kupus i karfiol pH 6,5, za kelerabu pH 5,5). Najmanje zahteve ima keleraba, dok karfiol i pekinški kupus imaju veoma velike za kvalitetom zemljišta.
Fiziološki poremećaji mogu za posledicu da imaju šuplju glavicu (nepravilno đubrenje, hladno zemljište, suša), pucanje glavice (posle suše obilno zalivanje, jak mraz), biberkaste tačkice (velika količina hraniva, visoka temperatura), crne lisne drške i glavni lisni nerv, što je odlika viška fosfora. Zaštita svih kupusnjača je slična.
Glavičasti kupus
Ova dvogodišnja dikotiledona biljka gaji se već više od 2.500 godina. Razlikuju se beli glavičasti kupus (Botrytis oleracea var. capitata forma alba), crveni (Botrytis oleracea var. capitata forma rubra) i ljubičasti (Botrytis oleracea var. capitata forma semirubra). Za ishranu se koriste listovi – glavica, i to u svežem stanju kao salata, sok i varivo, kao kiseli, marinirani, sušeni ili zamrznuti proizvod, što omogućuje konzumiranje tokom cele godine. Pored značaja svežeg kupusa, veliku vrednost ima i biofermentisan (kiseljen). Od davnina je poznata njegova upotreba u narodnoj medicini (u slučaju glavobolje, tretiranja rana, čira na želucu i sl.). Ima visok sadržaj proteina i šećera, naročito monosaharida, što omogućuje uspešno kiseljenje. Bogat je vitaminom C, kojeg ima i u kiselom kupusu, zbog čega važi za vitaminsku hranu tokom zime. Od mineralnih materija ističe se sadržaj gvožđa, kalcijuma i kalijuma. Kupusi imaju i tiocijanate, indol-3-karbinol, lutein, zeaksantin, sulforafanin i izotiocijanate. Ova jedinjenja su moćni antioksidanti i poznato je da pomažu u zaštiti od raka dojke, debelog creva, prostate, kao i u smanjenju nivoa LDL, ili „lošeg“ holesterola u krvi. Sok od kupusa ima lekovito svojstvo – poznat je tzv. vitamin U, koji se koristi za lečenje stomačnih oboljenja, naročito čira.
Glavica kod ranih sorti obrazuje se posle 15 do 19 listova, a kod kasnih posle 22 do 25 listova. Nastaje aktivnošću vršnog (terminalnog) pupoljka unutrašnjeg stabla koji brže obrazuje listove nego što povećava visinu. Tako dolazi do prepokrivanja listova, koji zatvaraju unutrašnje stablo i stvaraju glavicu. Ona može da bude okrugla, pljosnata, ovalna i izdužena, mase do nekoliko kilograma. Čvrstina joj je uslovljena brojem i gustinom obrazovanja listova.
Danas postoji veliki broj sorti i hibrida belog i crvenog kupusa koji pripadaju određenom tipu. Od ranih sorti, gaje se okrugle glavice (tip „ditmar“), zatim u tipu sorte „erstling“, konusnog oblika glavice. Od srednje ranih, poznate su „kopenhaški“, „srpski melez 10“, „slava“, a od kasnih „futoški“, „bijeljinski“, „ljubljanski“ i niz hibrida. Danas su značajne sorte (hibridi) s dugim periodom čuvanja, što u kontinentalnim uslovima produžava vreme upotrebe.
Kupus dolazi na prvo mesto u plodoredu. S obzirom na to da obrazuje veliku vegetativnu masu, veoma dobro usvaja hraniva iz organskih đubriva. Dobre pretkulture su mahunarke, krastavac, krompir i trave, a za proizvodnju kasnog kupusa i strna žita. Ne bi ga trebalo gajiti na istom mestu tri-četiri godine. Smanjenje prinosa prilikom gajenja u monokulturi je praćeno i širenjem bolesti i štetočina. S obzirom na uslove uspevanja i dužinu vegetacije, kupus je značajna kultura u intenzivnom povrtarskom plodoredu. Posle ranog kupusa može da se gaji veći broj povrtarskih vrsta, a kasne sorte predstavljaju drugu kulturu u povrtarskom ili kombinovanom ratarsko-povrtarskom plodoredu. Trebalo bi ga gajiti uz paradajz i kadificu, što smanjuje napad štetočina, uz obavezno malčiranje zemljišta organskim malčom ili folijom.
Obrada zemljišta predstavlja osnovu za uspešnu proizvodnju. S obzirom na različite termine proizvodnje kupusa, obrada može da bude prolećna – obavlja se neposredno pred sadnju ranog kupusa, i letnja, koja se obavlja za proizvodnju kasnog kupusa. Letnja obrada se sastoji iz plitkog letnjeg oranja (20 centimetara) i istovremenog kultiviranja, tj. površinske pripreme zemljišta.
Prilikom izrade sistema đubrenja polazi se od zahteva biljaka prema hranivima. U proseku, kupus s prinosom od 10 tona glavica iznosi 20 kg azota, 7,2 kg fosfora, 32 kg kalijuma i 1,5 kg magnezijuma. Količina hraniva i vrste đubriva određuju se prema plodnosti zemljišta i njihovim iznetim količinama. Pored kompostnog stajnjaka i komposta (sertifikovanog) mora se uzeti u obzir i primena zelenišnog đubriva. U nedostatku fosfora dodaje se koštano brašno, a kalijum može da se obezbedi đubrivima (dozvoljenim) s većim sadržajem kalijuma, a i magnezijuma. Putem organskih đubriva unosi se 120 do 130 kg azota, 80 do 100 kg fosfora i 130 do 140 kg kalijuma po hektaru. Folijarna prihrana ili fertigacija obavlja se tečnim organskim đubrivima i fito-eko preparatima. Simptomi nedostatka pojedinih elemenata ispoljavaju se veoma slično na svim kupusnjačama, naročito u fazi lisne rozete, a određene reakcije svojstvene su za organe koji se koriste u ishrani. Tako se nedostatak azota ispoljava u bledozelenim listovima, koji zaostaju u porastu i postepeno opadaju. Nedostatak kalijuma ogleda se u sušenju ivica listova i nekrotičnim mrljama između lisnih nerava. Nedostatak fosfora usporava rast biljke, listovi dobijaju ljubičastu, a kod karfiola cvast poprima crvenkastu nijansu. Nedostatak magnezijuma i gvožđa dovodi i do hloroze listova. Zbog nedostatka kalcijuma obrazuju se sive mrlje na vrhu i obodima listova. Manjak bora dovodi do uvrtanja listova (nadole), hloroze, deformacije vegetativnog vrha i šupljikavosti stabla.
Osnovni način proizvodnje je iz rasada, mada može i direktnom setvom iz semena. Proizvodnja kupusa iz rasada ima prednost u organskoj proizvodnji, što znači manje semena i olakšana nega u najmlađem, rasadničkom periodu rasta, što se odražava na celokupnu proizvodnju.
Vreme setve, tj. sadnje zavisi od rejona gajenja i svrhe proizvodnje. Za prispevanje u proleće i tokom leta (maj-septembar) koriste se sorte kratke vegetacije i srednjestasne, za kiseljenje i lagerovanje kasnostasne, a za zimsku proizvodnju određene otporne sorte. Vreme setve određuje se prema vremenu sadnje. Period proizvodnje rasada u povoljnim uslovima traje četiri-pet nedelja, kada biljke obrazuju 4–5 listova. U proizvodnji rasada kupusnjača mogu da se primene svi načini proizvodnje – golih žila, kontejnerski. Za ranu proizvodnju to je kontejnerski, a za kasnu to je rasad golih žila. Prilikom proizvodnje u kontejnerima, kada ćelija ima oko 30 kubnih centimetara, iz četiri kontejnera po kvadratnom metru može da se proizvede do 600 komada rasada. Ovakav rasad se i u nepovoljnijim uslovima bolje ukorenjuje. U slučaju nepovoljnih uslova, rasad može da se skladišti nekoliko dana.
Ova proizvodnja je uvek rizična, s obzirom na to da u slučaju oštrih i dugih zima, kao i jakih golomrazica, može da dođe do masovnog izmrzavanja, iako se koriste hibridi nastali ukrštanjem kupusa i kelja, kao i određeni hibridi otporni na niske temperature.
Dobar kvalitet rasada kupusa postiže se redovnim merama nege – održavanjem optimalne temperature, vlažnosti, a naročito osvetljenosti uz provetravanje i prihranjivanje u fazi 2–4 lista i odgovarajućim kaljenjem rasada.
Rani kupus se rasađuje kada prođe opasnost od jačih mrazeva – krajem marta i početkom aprila. Za ranu proizvodnju trebalo bi odabrati snažan i dobro razvijen rasad. Za srednje ranu proizvodnju rasađuje se početkom maja, a za kasnu tokom prve polovine jula. Rasad u momentu rasađivanja bi trebalo da ima 5–6 dobro razvijenih listova. Na malim površinama sadnja je ručna, a na većim mašinska. Zemljište je neophodno dobro pripremiti pre sadnje, uz navodnjavanje, radi boljeg primanja biljaka.
Nekoliko dana posle rasađivanja obavlja se kontrola stanja useva – ako nedostaje više od 10 odsto biljaka, popunjavaju se prazna mesta. Sledeća mera nege je međuredna obrada, koja se obavlja radi uništavanja korova i stvaranja povoljnog vodno-vazdušnog režima. Prvo kultiviranje izvodi se 3–5 dana posle sadnje, a sledeće posle svakog navodnjavanja. Dubina kultivacije je najviše 5 do 10 cm, zbog plitkog korena. Međuredna obrada se izvodi sve dok se ne sklope redovi.
Navodnjavanje je u našim uslovima obavezna agrotehnička mera. Za uspešnu i sigurnu proizvodnju kupusa norme zalivanja su od 20 do 40 milimetara. U sušnom periodu ne daje se mnogo vode odjednom, jer dolazi do pucanja glavice. Kod biljaka s veoma jedrim glavicama na manjim površinama može da se primeni kirenje – blago povlačenje biljaka nagore, da bi se prekinuo deo korenčića, a time se smanjuje uzimanje vode i hrane, usporava porast biljke, kao i pucanje glavice. Ova pojava je prisutna kod starih sorti, kada su česte i obilne padavine u jesen, dok su novi hibridi otporni na pucanje.
Kontrola bolesti, štetočina i korova
Preventivne mere čine osnovu zaštite. Pojava guka na korenu kupusa (Plasmodiophora brassicae) je znatno manja ako su u plodoredu uključeni boranija, heljda, krastavac i paradajz. Raž redukuje intenzitet zaraze na kupusu u većem procentu od ostalih biljnih vrsta u plodoredu. Uključivanjem žita (ječam, ovas, pšenica) i kukuruza smanjuje se pojava bele truleži. Iako repa i stočni grašak kontrolišu korove i povećavaju azot u zemljištu, one su i dobri domaćini za bolesti korena kao što su Rhizoctonia i Pythium, te bi ih trebalo izbegavati u smeni useva s kupusom. Ovas u smeši sa stočnim graškom kao zelenišno đubrivo smanjuje brojnost korova i poboljšava strukturu zemljišta. Zaorava se pre rasađivanja kasnog kupusa (leto), a stočni grašak (često s ovsem) reguliše korove i povećava sadržaj azota.
Lisna pegavost (Alternaria) suzbija se sredstvima na osnovi Streptomyces lydicus, Streptomyces griseoviridis, te preparatima kao što su ulje ruzmarina, timijana, karanfilića, nim ulje, zatim bakar-hidroksid ili kalijum-bikarbonat. Crna trulež (Xanthomonas campestris) suzbija se preparatima na bazi Bacillus subtilisa, zatim bakar-hidroksidom, vodonik-peroksidom ili vodonik-dioksidom, ili biofungicidima na osnovi Reynoutria sachalinensis. Komponente bakra nije dozvoljeno unositi dok je vreme vlažno. Plamenjača (Peronospora parasitica) se suzbija preparatima kao što su bakar-hidroksid, vodonik-peroksid i kalijum-bikarbonat. Fuzarijum (Fusarium oxysporum) se suzbija sredstvima na osnovi Streptomyces griseoviridis, zatim sredstvima na bazi Trichoderma harzianum rifai i vodonik-peroksidom ili vodonik-dioksidom. Ovi biofungicidi upotrebljavaju se i za tretiranje semena ili se unose između redova u vreme rasađivanja.
U suzbijanju bolesti guke-kila (Plasmodiophora brassicae) koriste se preventivne mere – plodored, nezaraženo seme, sanitarne mere, kao i gajenje aromatičnog bilja, kao što su višegodišnja žalfija, menta ili timijan, koji obezbeđuju efikasnu kontrolu kila, kada se uzgajaju dve-tri godine za redom.
Protiv Pseudomonas spp. i Erwinia carotovora upotrebljava se vodonik-peroksid ili vodonik-dioksid, a protiv bele truleži (Sclerotiniasclerotiorum) sredstva na osnovi Streptomyces lydicus i Coniothyrium minitans ili bakar-oktanat.
Najčešče štetočine na kupusu su gusenice velikog i malog kupusara. Za suzbijanje koriste se bioinsekticidi – azadirahtin, prirodni piretrin i ekstrakt belog luka. Kupusna lisna vaš suzbija se sredstvima kao što su: azadirahtin, piretrin, macerat i ulje belog luka, kedrovo, nim i sojino ulje, zatim prirodni piretrin i sapuni (kalijumove soli i masne kiseline). Radi smanjenja ove štetočine, kupus se gaji uz biljke prijatelje – paradajz ili dragoljub. Kupusna bela mušica – moljac suzbija se bioinsekticidima na osnovi Bacillus thuringiensis ili sredstvima na bazi Beauveria bassiana. Od bioloških sredstava, upotrebljavaju se azadiraktin, prirodni piretrin, kalijumove soli i masne kiseline, macerat belog luka i ulje soje.
Buvač se suzbija prirodnim bioinsekticidima, kao što su preparat spinosad, piretrin, kalijumove soli i masne kiseline, kedrovo i sojino ulje. Kupus bi trebalo gajiti uz kadificu i paradajz. Protiv sovica se takođe koriste bioinsekticidi i primenjuje se okopavanje. U borbi sa grčicama primenjuje se solarizacija, a puževi se suzbijaju gvožđe-fosfatom i spinosadom (azadirahtin), maceratom belog luka, kao i mamcima – klopkama. Pepeo i dijatomejska zemlja sprečavaju kupusnu muvu da položi jaja u zemljište. Kupus može da se zaštiti od nje i malčom.
Kontrola korova započinje plodoredom, obradom, međurednom kultivacijom i primenom plamen-kultivatora.
Berba se obavlja kada su pokrovni listovi otvoreni, a glavica obrazovana, izražena i čvrsta na dodir. Vreme berbe se zasniva na odnosu težine prema veličini glavice. Zreo kupus ima bolju i dužu mogućnost čuvanja od nedozrelog, jer su glavice zrelog kupusa zbijenije. Kupus namenjen čuvanju se uglavnom ubire ručno. Mehanizovana berba primenjuje se kod kupusa namenjenog za preradu. Odlaganje berbe samo za nekoliko dana može da dovede do pucanja glavica. Takve glavice usled vlažnog vremena podložne su nastanku raznih oboljenja.
Prolećne i letnje sorte mogu da daju i naknadni prinos, posle uklanjanja glavnog pupa – glavice. Ovo je moguće postići ako se odsecanje glavice od stabla obavi na 10 cm iznad zemlje, tj. neposredno ispod same glavice – osnove rozetnih listova. Posle berbe, oštrim nožem se zaseče deo preostalog stabla i posle nekoliko nedelja uz obezbeđenje vlage i hraniva doći će do razvoja nekoliko malih glavica koje predstavljaju dopunsku, drugu berbu.
Rane sorte mogu da se čuvaju od tri do šest nedelja, a kasne pet do šest meseci. Kupus namenjen dužem skladištenju mora da se čuva na 0 stepeni i na relativnoj vlažnosti vazduha od 98 do 100 odsto. Preporučljive temperature za transport su od 0 do 4 stepena. U fazi rashlađivanja glavica potrebno je ostvariti intenzivnu razmenu toplote (brzina strujanja vazduha 2 do 3 metara u sekundi). Kasnije, tokom čuvanja raslađenih glavica, poželjna je manja brzina strujanja od 0,1 do 0,5 m/s, jer se brzom cirkulacijom povećava isušivanje.
Glavičasti kupus ima vrlo nizak intenzitet disanja (u zavisnosti od sorte i temperature čuvanja) i produkciju etilena. Najbolje je ako se u skladištu čuva samo on – nikada ga ne bi trebalo čuvati s voćem, zbog inkompatibilnosti, naročito ne s jabukama. Čuvanje može da se produži u rashladnim sistemima s kontrolisanom atmosferom. Preporučuje se kontrolisana atmosfera od 2 do 3 odsto kiseonika i 3 do 6 odsto ugljen-dioksida. U ovim uslovima, kupus može da se očuva i do devet meseci. Ozlede usled izmrzavanja javljaju se na temperaturama nižim od –0,9 stepena, a smrzavanje na –1 stepenu.
Kasne sorte („futoški“ i „srpski melez“) dugo se i dobro čuvaju u kućnim uslovima, spremištima i nadzemnim trapovima. Osetljive su na prisustvo etilena. Najvažnije bolesti na koje bi trebalo obratiti pažnju tokom čuvanja su Botrytis i Scerotinia.
Karfiol
Ovo kvalitetno povrće preporučuje se kao hrana za bolesnike, starije osobe i decu. Od svežeg karfiola prave se raznolika i vrlo ukusna jela ili služi kao dodatak drugim jelima. U prehrambenoj industriji koristi se za mariniranje, sušenje i zamrzavanje. Jestivi deo je bela, kompaktna, nerazvijena i metamorfozirana cvast, tzv. ruža, koju obrazuju etiolirani, veoma skraćeni i zbijeni delovi cvasti (bele, zelene, ljubičaste). To je biljka umerenog klimata. Klija već na 1 stepenu, a optimum za rast je oko 18 stepeni. Zahteva visoku relativnu vlažnost vazduha od oko 85 odsto i relativno visoku vlažnost zemljišta oko 80 odsto PVK. Temperature iznad 25 stepeni uz sušu negativno utiču na cvast. Važi za biljku dugog dana. Najbolje uspeva na srednje teškim i bogatim zemljištima. Dolazi na prvo mesto u plodoredu. Za 10 tona prinosa potrebno je 28 kg azota, 10,3 kg fosfora, 30 kg kalijuma i 1,2 kg magnezijuma. Đubrenje je kao kod kupusa. Karfiol reaguje na nedostatak mikroelemenata i azota. Prilikom njegovog nedostatka stvaraju se zakržljale cvasti, a naročito je osetljiv na nedostatak bora. Proizvodi se iz rasada, a setva se podešava prema roku rasađivanja, uzimajući u obzir da je rasad spreman za rasađivanje za pet-šest nedelja.
S ovom vrstom, izborom sorti s gajenjem na polju, u zaštićenom prostoru i uz dorastanje može da se postigne celogodišnja proizvodnja. Posle nicanja u početnoj fazi rast je malo sporiji (prvih 15 dana), a nakon toga je ujednačeniji i najintenzivniji pred obrazovanje cvasti (30–60 dana).
Gaji se iz rasada. Za uspešnu proizvodnju, izbor sorte je od izuzetnog značaja (određenog tipa) na osnovu dužine vegetacije, krupnoće cvasti, zbijenosti, obojenosti i osetljivosti na biotičke faktore – pre svega na temperaturu. Novi hibridi omogućuju istovremeno obrazovanje cvasti, kao i jednokratnu berbu i primenu mehanizacije.
Prema dužini vegetacije od rasađivanja do berbe, sorte se dele na: rane (od 60 do 100 dana), srednjekasne (od 101 do 130), kasne (od 131 do 200) i ozime (više od 200 dana).
Od kvalitetnih osobina karfiola za tržište, poželjna je čvrsta, bela cvast, fine teksture, srednje veličine, do 1 kg. Za preradu koriste se one s većim cvastima, koje se lako razdvajaju na grane. Otpornost na rastresitost i prorastanje brakteja, kao i otpornost na bolesti, štetočine i klimatske averzije spadaju među najznačajnija proizvodna svojstva.
Razmak sadnje zavisi od bujnosti sorte. Rane sorte koje su manje bujne uglavnom se sade na razmak od 50 d` 50 cm, tj. oko četiri biljke po kvadratnom metru. Za bujnije sorte uglavnom se planira veći razmak redova: od 60 do 80 i razmak u redu od 40 do 70 cm. Najbujnije ozime sorte sade se po dve biljke/m2.
Danas je sve popularnije gajenje „mini“ karfiola, veličine cvasti 5 do 8 cm. Izabrane sorte sade se u sklopu od 20 do 40 biljka/m2. Prinosi po jedinici površine su manji, ali postiže se veća cena. Taj karfiol se naročito ceni u ugostiteljstvu i malim domaćinstvima.
Nepovoljni uslovi tokom proizvodnje često prouzrokuju fiziološke poremećaje, koji delimično ili u potpunosti umanjuju tržišnu vrednost cvasti. Prorastanje brakteja, uz pojavu sitnih listova koji prorastaju kroz ružu, dovode do rastresite cvasti. U početku ti listovi su beli, a kasnije postaju zeleni. Ova pojava uslovljena je niskim i visokim temperaturama, ali takođe postoje sorte kod kojih je ona veoma često izražena. Pupoljčenje je pojava malih cvetnih pupoljaka na površini ruže, što smanjuje zbijenost. Na nju najviše utiču visoke temperature u završnoj fazi obrazovanja ruže, ali i šok prilikom sadnje, naročito nekvalitetnog, sitnog rasada. Jalovost, tj. izostanak zametanja cvasti posledica je negativnog uticaja niskih temperatura (oko –10 stepeni), tako da se obrazuje samo lisna rozeta. Iscvetavanje nastaje kada posle rasađivanja nastupe niže temperature (od 1 do 5 stepeni), pogodne za razvoj generativnih organa.
Bere se na osnovu veličine i zbijenosti cvasti. Ona je prispela za berbu ako je ostvarila prečnik od 11 do 15 cm. Gubitak ili izvirivanje određenih delova cvasti stvara „pirinčani“ izgled i ukazuje na prezrelost.
Biljke mogu cele da se čupaju, a zatim se režu lisne drške spoljnih listova u osnovi, ostavljajući venac od tri do pet listova. Berba je sukcesivna, a prinos je od 20 do 50 t/ha. Cvast karfiola mora da bude cela, zdrava, čista, bez vidljive strane materije i stranog mirisa. Za plasman na tržište može da se pripremi na nekoliko načina: sa zdravim listovima, koji potpuno prekrivaju ružu; listovi se obrežu na najviše 3 cm iznad površine cvasti, a stabljika ispod poslednjeg lista; obrezuju se svi listovi osim najviše pet listova svetlozelene boje, koji priležu uz ružu; ruža bez listova se obmotava termorezistentnom PE folijom. Karfiol se pakuje u letvarice ili kartonske kutije.
Optimalna temperatura za čuvanje karfiola je 0 stepena, a relativna vlažnost vazduha bi trebalo da se kreće od 95 do 98 odsto. Biljka može uspešno da očuva kvalitet tokom tri nedelje. Vrlo je osetljiv na prisustvo etilena. Čak i usled njegovog vrlo niskog prisustva, tokom distribucije i kratkotrajnog čuvanja nastaje promena boje cvasti, žutilo i odvajanje lisnih drški pokrovnih listova od cvasti. Tokom čuvanja karfiol se ne sme mešati s jabukama, dinjama i paradajzom.
Kontrolisana ili uređena atmosfera pruža manje pogodnosti u čuvanju karfiola. Ozlede izmrzavanjem nastaju na –0,8 stepeni, što uključuje omekšavanje i pojavu sive boje na cvastima i uvenuća zelenih listova oko njih, a ubrzo počinje i razvoj bakterioza (Erwinia i Pseudomonas).
Seje se krajem jula na otvorenim lejama, a rasađuje u avgustu i septembru. Pre velikih hladnoća, vadi se sa grumenom zemlje i presađuje u hladne leje, plastične tunele ili podrume. Biljke se drže u mraku na temperaturi od 1 do 3 stepena. Dorastanje ide na račun prelaska hraniva iz listova u cvast. Karfiol polako dorasta i bere se od novembra do februara. Na 1 m2 dobija se 5 do 15 kg.
(Nastavak u sledećem broju)
Prof. dr emeritus Branka Lazić
Prof. dr Zoran S. Ilić
Prof. dr Mihal Đurovka
Dobro jutro broj 544 – Avgust 2017.
