Nekadašnji rukometaš Branislav Marinković, posle povrede je odlučio da napusti profesionalni sport, vrati se u svoje rodno selo Masuricu, blizu Surdulice i pokrene prozvodnju rakije.Na čelu je gazdinstva Marinković koje stoji iza kvalitetnih rakija od jabuke, viljamovke i dunje. Ističe da mu ništa nije teško pošto radi posao koji voli.
-Cela ta procedura pripremanja rakija od bilo kog voća je jako slična. Jedan od naših specijaliteta je rakija od jabuke. Ono što je najbitnije je da imate kvalitetnu jabuku, odnosno zdravu i dobru voćku. Mi generalno imamo naše voćnjake, jer se bavimo voćarstvom. Kada smo kod rakije od jabuke, najčešće koristimo sortu ajdared jer je ona kod nas najviše zastupljena. Znači prvo se očisti jabuka i izmulja. Mora da se vodi računa o pripremi komine, kao i o nivou šećera, vrednosti koje treba da idu. Komina (smesa, odnosno kaša prim. aut.) ide na zatvaranje, odležanje, a onda ide na dozrevanje između 19. i 21. dan. To nam je zadatak da iz jabuke izvučemo maksimalno šećer, koji će se kasnije pretvoriti u alkohol. Za to postoji aparatura koja nam pokazuje koliko smo dobili alkohola i da li je to spremno za pečenje ili nije. Potrebni su i određeni uslovi gde će to da stoji, a i temperatura treba da bude idealna od 18 do 19 stepeni Celzijusa. Posle toga kreće i pečenje rakije – objašnjava Branislav Marinković.
Kada se završi sa drugom fazom, sledi proces odležavanja rakije i ona se ostavlja da bude dosta jača. Posle izvesnog vremena dolazi do obaranja tog destilata na željenu količinu koja je potrebna.
-Kod mene u pricipu odleži od 6 do 7 meseci i ide postepeno obaranje. Slična je procedura i za šljivu. Onda rakija ide u hrastove buriće, a pre toga treba napomenuti da postoji priprema kvalitetnih burića za rakiju. Volimo da kažemo da što duže u buriće stoji – to je bolja i ukusnija. Rakija time dobija na kvalitetu i nema rok trajanja. Treba pomenuti da viljamovka, dunja i kajsija ne mogu da idu u te buriće jer gube aromu. One uglavnom idu u inoks stakla da ne bismo izgubili miris – otkriva Branislav.
Marinković kaže da je po završetku svoje profesionalne karijere, pre petnaestak godina, odlučio da se vrati u svoje rodno selo i pokrene poljoprivredno gazdinstvo u Masurici blizu Surdulice.
-Mnogi me pitaju odakle ljubav baš prema rakiji. Ja sam neko koga svi znaju da nije konzumirao alkohol. Ni sada ga preterano ne konzumiram. Moram zbog posla da probam, ali sam i dalje trener koji priča deci da ima vremena kada će oni okusiti taj alkohol. Inače, ja sam i pored ovog posla nastavio da radim sa decom i imam rukometni klub. To je moja ljubav i hobi i to je moj ventil gde sam pronašao sebe. Skoro svi mi sportisti koji izađemo iz nekog našeg sela, uvek nam je želja da se vratimo u rodno mesto. Kao sportista godinama provodite vreme u nekom novom gradu ili u nekoj novoj zemlji. Međutim, želja vam je da se vratite na svoje zemljište. Osoba sam koja obožava selo, prirodu, mir, ljudskost i merak koju narod ima na selu. Zaista sam se sa velikim zadovoljstvom vratio u selo i pokrenuo ovaj posao. Nije lako i smatram da sam i dalje na početku. Velika je borba ali sve je to nešto zanimljivo. Ovo što sada radim često voilim da uporedim sa sportom. Sve je to neka moja utakmica, od početka sezone kada to voće krene da se obrađuje i borba je do kraja dok ne dođemo do nekog završnog proizvoda, gde mogu da kažem: „Pobedio sam“. Prošle godine sam izgubio utakmicu, jer bilo je jako loše vreme za voće. Koliko god smo se borili, nismo uspeli ali ove godine je drugačija situacija. Bila je zaista dobra godina. Mi smo za sada mala destilerija ali daće Bog da se proširimo. Kako raste voće, tako ćemo i mi da se širimo – zaključuje naš sagovornik.
Tekst i foto: Dijana Maksimović
