BEZ LUČA NI U KUĆI, NI PREKO PRAGA
Džepovi, pletenog prsluka od crne jake vune, moje babe mamine majke, uvek su bili puni svega i svačega. Naravno para nikada. U njima se moglo naći raznih konaca, dugmića, ukosnica, papirića za potpalu, pamučnih maramica – večito zgužvanih jer kako drugačije, čenova belog luka, šibica i luča od crnog bora. Bez luča ni iz kuće, ni preko plota, naročito ne u selo, mada je u selo retko išla. Sem do groblja koje nam je preko puta kuće. Sve sam mogla da razumem ali luč nikako. Imali smo ga uvek dovoljno jer je naš kraj pod Divčibarima pun borovine, svaka kuća, podrazumevalo se, imala ga je za potpalu sitno cepanog, ne seckanog, svezanog u snopove. Svaki šporet u svojoj donjoj fioci bio je pun, a kujna bi se još spolja osećala na mešan miris bora i smole. Nijedna vatra nije bila bez luča, naslaganog u kupu u palište. Bio je dovoljan jedan kres šibice i smederevac bi počeo da brekće, dim sa nesrećno spojenog čunka bi prvo napunio deo sobe do babinog kreveta, a kad bi ona reagovala i ljutito lupila isti, ušao i na mesto i sve bi se odmah sredilo. Ne sećam se da je ikada potpalila vatru bez luča, za nju je luč bio svetlost u svakom smislu. I u kući i ako bi se našla po mraku na putu do štale koji nije bio osvetljen, a sijalica na štali bila ona najmanja što je jedva čkiljila opasana paučinom i prašinom od ko zna kada. Goreo je kao sveća, sporo, lagano, mirišljavo. Oko njega se širila svetlost kao oreol, koji je u tim momentima davao osećaj neke čudne moći i bajkovitosti. A baba, baba nama đeci je delovala kao heroj koji razgrće mrak, dok smo sitnim nesigurnim koracima nabadali iza nje.
– Đe ćete vas dvije, bjež’te uKuću – uvek je to „u kuću“ zvučalo spojeno i nekako ublažavalo ostatak grdnje koja nije za pisanje. I nije ni nas đecu nikada puštala iz kuće bez da nam u džepove turi komadić luča, da nas čuva i koji nas je kad bismo trčale kao i sva deca toga doba, igrale se ili pele na komšijske dudinje da ih jedemo dok sve ne pocrnimo i ne potera nas na neke neprilične radnje, bockao i grebao, ali ni u kom slučaju nismo smele da ga izvadimo, ili ne dao nam bog, bacimo. Baba je, ne toliko vernik, ali starog kova i više na običaje oslonjena, verovala da luč odbija zle duhove i veštice, da čuva od uroka, i da po zalasku sunca deca ne izlaze iz kuće bez luča u džepu i komada hljeba u ustima. Sve smo mogle, ali bi taj hljeb dugo muljale po ustima dok ga slučajno ne progutamo, a baba se ljutila i bogoradala, te nas zatvarala u kuću, stalno u strahu da nam se nešto noćom ne desi i da se Ola (majka naša) ne naljuti. Koliko nas je sačuvala pitanje je, stalno smo bile izgrebane, iscepane, uganutih nogu i svih mogućih i nemogućih povreda koje deca u tom uzrastu imaju. Ali se od luča nismo odvajale, i danas ga u stanu imamo i pamtim ono majčino „lučom ćete me tražiti“. Istina koja boli, a u jednu prostu rečenicu utkana.
Šta je luč?
Kod nas Era, Ercova, luč je bio i danas je obavezni artikal na kućnom ognjištu. Mi smo ga vadili iz sredine panja crnog bora, cepkali na komade desetak centimetara dužine i do centimetra debljine, na vrhu obavezno tanje kako bi što pre počeo da gori. Njime se potpaljivala vatra ili je služio mesto sveće jer je pun smole mogao dugo da gori, što je bilo dovoljno da se noću ode do štale, vrati natrag u kuću. Često nam je bio iznad dovratka kao čuvar od zlih sila i duhova, a nekad bi samo stajao tako da kuća miriše na borovinu.
Piše: Zorica Dragojević
