U saletli Dunavskog parka u Novom Sadu održana je „Mala letnja izložba“ samoniklih gljiva. Tradicionalno, po šesti put, početkom leta organizovalo ju je Gljivarsko društvo “Novi Sad”, sa željom da gljivari početnici iz prve ruke, od najiskusnijih članova, saznaju koje pečurke su jestive, nejestive, lekovite, ali i otrovne, pa čak i one koje se probaju samo jednom.
Na ovogodišnjoj izložbi pod nazivom „Gljivari gradu za zdrav život daju nadu“, bilo je prikazano šezdesetak vrsta, koje su za nekoliko dana prikupili članovi Drštva na više lokacija – Fruškoj gori, Obedskoj bari, Moroviću i šumama Karakuše… Bili su veoma iznenađeni, pošto je od svih gljiva najmanje bilo najotrovnijih – ni jedan primerak zelene pupavke, a po jedan panterovke i žućkaste pupavke, što ne treba da zavara sakupljače, pošto one veoma brzo rastu i mogu se naći u korpici s jestivim.
– Želja nam je bila da Novosađanima i svima koje gljive interesuju, prikažemo lepotu boravka u prirodi i gljivarenja, te da ih podstaknemo da se učlane u neko od gljivarskih društava i nastave da uče – da ne gaze i ne čupaju gljive koje im nisu poznate, jer sve one imaju značaj u prirodi, posebno za naučnike i istraživače – kaže Stevan Baluban, predsednik Gljivarskog društva „Novi Sad“.
Iako je bilo prikazano upola manje gljiva u odnosu na prethodne godine, što najstariji članovi objašnjavaju ledenom zimom i sušom u poslednja dva meseca, bili su izloženi izuzetno krupni primerci škripavca (prečnik šeširića preko 60 centimetara), koji raste u šumamam na odumrlim deblima i panjevima, a najčešće bukve, topole i vrbe.
Posetioci su mogli da vide nekoliko vrsta vrganja, a između ostalih i crvenonogi, koji raste od maja do novembta, lisičarke, rusule, golubače, ganodermu, hrastovu sjajnicu – najlekovitiju na svetu, i aplanatum,te hrastovu gubu, ali i belu bukovaču, bukovu bradu (Hericium coraloides), gljivu belog mesa, koja raste na palim granama listopdnog drveća.
Posebno je bila zanimljiva gljiva hrastovača (Gymnopus fusipes), koja raste busenasto na panjevima hrastova i bukvi. Smeđeg, mesnatog i glatkog je šeširića, prečnika od tri do 10 centimetara. U početku je ispupčen, kasnije spljošten. Ivice šeširića su kod mladih gljiva povijene, kasnije ravne, pa valovite i nepravilno ispucale.
Drške ove gljive su dugačke, iste boje kao šeširić, a meso belo, meko, bez posebnog mirisa i ukusa. Jestivi su samo mladi šeširići, dok starije gljive izazivaju stomačne tegobe.
Hrastovača se može zameniti s baršunastom panjevčicom, tamnosmeđe drške, koja busenasto raste na trulim deblima lišćara.
Radoslav Srećković, najstariji član ovog Društva, uglavnom sakuplja lisičarke i od njih priprema ukusna jela. Međutim, ovog puta, na četiti lokacije pronašao je samo nakoliko žutih šeširića i mnogo paprenjača, koje najčešće rastu uz bukve. – Iako paprenjače mnogi izbegavaju zbog ljutine i gorčine, prvo ih prokuvam, zatim uvaljam u brašno pomešano s malo aleve paprike i pržim na ulju. Ocedim ih na papirnoj salveti, malo posolim, a zatim serviram sa salatom od paradajza – istakao je naš sagovornik.
Posetioci su u saletli Dunavskog parka mogli da razgledaju i gljivarsku literaturu i nabave kuvare s isprobanim receptima Dragane Bokan iz Beograda, ali i probaju slatke i slane pite i namaze od najkvalitetnijih pečuraka.
D. Radivojac
Dobro jutro broj 544 – Avgust 2017.
