NA RECI SREBRENICI U STRAGARIMA
Jedna jedina vodenica u Šumadiji na neobičan način čuva uspomenu na pomeljare, vredne domaćine koji su u prošlom i pretprošlom veku donosili žito na mlevenje. Nekada je pred vodenicom bila velika gužva. Čekalo se u dugim redovima da bi se žito samlelo i brašno odnelo kući. A kad njihova letina dospe do vodeničkog točka, stajali su pored vodeničara i nadgledali ceo posao.
– Bio je to dug posao, znala je meljava da traje i po nekoliko sati, zavisi od količine. A, bilo je i čekanja od nekoliko dana da se dođe na red. Tada nije bilo mobilnih telefona da se pomeljari zabave, već su perorezima, koji je svako nosio, urezivali svoja imena na vodeničkom drvenom košu. Tako u mojoj vodenici ima na stotine urezanih ličnih podataka, pa naziva sela iz kojih su dolazili ili godine – kaže Miroslav Cicić, vlasnik jedine vodenice na reci Srebrenici u Stragarima.
Zapisi na vodeničkom Fejsbuku
Vodenica Cicića je stara oko 300 godina i Miroslav je sedma generacija vodeničara. Danas, svako ko dođe iz ovog kraja da samelje malo bele proje može da potraži nekog svog pretka ili zemljaka, koji je ko zna kada ostavio perorezom trag u ovoj vodenici. Tako su se, kako reče Cicić, u svojevrsni ondašnji Fejsbuk upisali izvesni Novak Obradović, zatim Veličko, ali i Mika Blagojević iz Pajazitova. Neko iz Ovsišta je ostavio inicijale, a izvesni Paja je vodenicu posetio 1932. godine.
Živorad Petrović iz Grbica je mleo žito u Stragarima 1942. godine, posećivao ju je i Branko Lazić… Tako se ređaju imena i druge oznake poseta sa sve četiri strane drvenog vodeničkog koša. Vodenice su radile 24 sata, a vlasnici su pomeljare poštovali i cenili, jer je od kvaliteta meljave i odnosa vodeničara zavisilo da li će ponovo doći kod njih.
– Bila je nekada velika konkurencija. U vreme Karađorđa i kneza Miloša Obrenovića samo na ovoj reci dugoj 10 kilometara bilo je preko 50 vodenica, pa je vodeničar morao dobro i pošteno da radi. Drugo, svako je hteo da viđeniji domaćini baš kod njega melju, jer je to privlačilo i ostale. Ovde se prerađivalo i sukno, valjala se vuna. Bilo je i mehana, odmorišta za ljude i stoku, kafana. Svi su poslovali dobro pored vodeničara, jer su pomeljari dugo čekali na red. Morao je taj narod negde da jede, da pije i prespava. U toj dokolici, dok su čekali, urezivali su i svoja imena u vodenicama. Moja je opstala do danas, pa je tako i sačuvana istorija i uspomena na pomeljare, bez kojih ne bi bilo ni vodenica – pripoveda naš domaćin.
Provera kvaliteta i korekcija mlevenja
Svaki vodeničar je čuvao i negovao svoje pomeljare, nastojali su da ih ispoštuju, da ih ne potkradaju kad uzimaju ujam ili mere pšenicu. Jer, pomeljari su se vraćali kod najboljeg vodeničara, koji pravično meri i ima dobar kamen.
Miroljub Mladenović Miha u svojoj knjizi „Hidroenergetika Ljuberađe i njeno korišćenje“ detaljno piše o vodenicama u okolini Babušnice kroz istoriju, ali i o pomeljarima koji su dolazili u vodenice između dva svetska rata.
Navodi na osnovu prikupljenih podataka, kako su se u Ljuberađi često mogla videti kola natovarena vrećama pšenice i kukuruza kako čekaju na red da samelju brašno u potočarama na reci Lužnici. Najveća je gužva bila, dodaje on, u avgustu kada se ovrše žito i „jedva sačeka prva pogača iz crepulje od godišnjeg roda“. Čekalo se dugo na red, a iskusni pomeljari su znali da može da prođe i nekoliko dana dok ne završe posao zbog koga su došli.
U torbama su nosili hleb, sir, poneku pečenu papriku, so i malo rakije da se okrepe. Nije svako imao novaca za mehane, a nije ih ni bilo pored svake vodenice. Za konje i volove su takođe nosili hranu. Dok vodeničar osluškuje otkucaje čeketala i koliko vode protiče kroz buku i da li kamen „prede“, pomeljar strpljivo čeka. A kad je posao gotov, na red je dolazila provera. Jer, pomeljari su bili mušterije, ili klijenti, ako govorimo današnjim rečnikom. Imali su pravo da zahtevaju stalnu proveru kvaliteta brašna.
Brašno se uzme u šaku i protrlja. Na levi dlan se prebaci brašno, a onda palcem i kažiprstom desne ruke se prihvati brašno radi ispitivanja tvrdoće i krupnoće propuštanjem između prstiju. Ako mušterija nije zadovoljna kvalitetom mlevenja vodeničar odmah vrši korekciju mlevenja. Skoro svaki vlasnik vodenice ili ortak toliko je vičan da može raditi u vodenici i da može sam, pomoću određenih alatki, da skine i podigne gornji kamen kad je potrebno da se „kove“. Najbolji način kontrole kvaliteta mlevenja je kad se iz sanduka uzme šakom brašno i baci na zid sanduka s unutrašnje strane. Ako se brašno zalepi za zid, to jest, ne padne u sanduk, to znači da je brašno dobrog kvaliteta. Najsitnije čestice brašna koje se rasprše svuda u vodenici i pomešaju sa paučinom nazivali su se “paspalji“ – naveo je Mladenović u svojoj knjizi sa podnaslovom „Ljuberađa koja dotrajava i umire“.
Vodeničara birale žene
Pomeljari su vodeničaru uslugu plaćali ujmom ili ušurom. Obično je to bio deseti deo od donetog žita ili pšenice i to je bio unapred određeni procenat. Ali bio je i manjeg ujma, od pet- šest procenata.
Pomeljari su tačno znali u koje vreme je ko došao i poštovali su red, iako je svako žurio svojoj kući da obavi ostale poslove. Sa zapregama su stizali i javljali se vodeničaru, a on je prozivao sledećeg. Mušterije su se i na taj način čuvale i poštovale.
A kog će vodeničara pomeljar izabrati, pitale su se najviše žene, jer su one mesile hleb.
– Kvalitet brašna zavisio je od vodeničkog točka. Ako je on loš i brašno je. Kad iz naćvi zahvati brašno i umesi hleb, a on ne valja, podjednaku odgovornost su snosili i vodeničar i domaćica. Ali, češće i više vodeničar. Tako, kad domaćin natovari pšenicu, žena sugeriše iz čije vodenice je brašno bilo najbolje – kaže Miroslav Cicić.
Dozvole davao Knez Miloš, lično
Stihovi jedne narodne pesme opisuju pomeljarska prošla vremena na Zapadnoj Moravi:
„Nekada se kraj Morave
talasala žita,
mlele mnoge vodenice,
pomeljara trista!“
Koliko su vodenice bile značajne govori i podatak da je Knez Miloš lično davao dozvole za otkup turskih vodenica i gradnju novih. U turskom popisu iz 1516. godine u čačanskom kraju radila je 41 vodenica.
Takozvane vodenice moravke su se na Zapadnoj Moravi pojavile sedamdesetih godina 19. veka. Prvu je sagradio Velimir Nektarijević iz Katrge. Postavljane su na tri topolova ili vrbova trupca, koje su povezivale grede. Na gornjem delu bio je žrvanj i jedan kraj vretena, na kome se nalazio vodeni točak. Građene su na mestima gde su dobri matica i prilaz reci, a građu su premazivali katranom. Neke su bile smeštene i na dva čamca povezana prevatrnjačama.
Badanj je cev od bukve, kojom se voda iz zajažene reke sprovodi na kolo, a kobilicom su vodeničari podizali i spuštali kamen, kako bi naštelovali krupnoću mlevenja. Vodenica se isključivala iz rada ustavom, a sanduk za brašno se zvao mučnjak.
Bez ovih, danas zaboravljenih narodnih naziva greda, vretena i ostalih delova vodenica na Moravi, nekada nije bilo moguće zamisliti razgovor pomeljara i vodeničara. A, pomeljari su pristizali sa skela ili prilaznih puteva, iz svih okolnih sela, sa obe strane reke.
Danas se melje žito samo za proju i to kad odmaknu svi radovi u domaćinstvu i na polju, u novembru ili decembru. Redova više nema, a pomeljari ne nose peroreze, kako bi ostavili trag za buduće generacije na vodeničkom sanduku ili mučnjaku.
Kad Morava zaledi…
Jednu od vodenica – moravki sagradio je Savo Nikolić. Pomeljari su dolazili iz Zablaća, Lipnice, Ostre, Mojsinja, Gorevnice… Pričao je ovaj počivši vodeničar, da je najteže bilo kad Morava zaledi i oko vretena se uhvati led, pa ga treba razbiti, kako bi se voda sprovela na kolo. Ovo je bio mukotrpan posao, ali pomeljare je uvek ispoštovao, jer je od njih hranio četvoro dece. Dane i noći je provodio u vodenici da pomeljari ne bi dugo čekali.
Kako su se pomeljari vajkali
Miroljub Mladenović je prikupio nekoliko autentičnih žalbi pomeljara iz tog kraja, dok su čekali velike redove da odnesu kući sveže samleveno brašno i evo kako one glase:
- Navalica je strašna. Eve čekam tri dni, pa nikako red da uvatim. Ako mogu n’č’s da zasipam, dobro če da bude…
- U sve sam vodenice pituval i nigde ne mogu tenu da najdem. Moram mlivo da ostavim. Kako ču doma da se vrnem i ja ne znam?
- Ne s’m znal deka je ovolika navalica, pa i malko ranu za stoku poneso. Ovo pusto po ovija kamenjar, nema kude čovek ni stoku da napase…
Tekst i foto: Biljana Nenković
