ČUDESNI SVET OD KONCA JELISAVETE VIDAKOVIĆ
Jelisaveta Vidaković (33) iz Malog Izvora kod Zaječara imala je nešto više od dvadeset godina kada je uplovila u svet heklanja i od tada, već čitavu deceniju, neumorno upliće konce u „mrtav bod“ i „stubiće“ stvarajući bajkovite upotrebne i ukrasne predmete. Ovoj veštini, neuobičajenoj za današnje mlade žene, naučila ju je majka, koju, pak, heklanje prati od ranog detinjstva.
– U vreme odrastanja moje mame, bake su bile neumoljive i decu su od malih nogu učile domaćičkim poslovima, pa i hekleraju. Tako je mama sa pet godina naučila od svoje bake da hekla, a ja sam dobrovoljno, gledajući nju, poželela da od konca stvorim svoj svet. Bilo mi je zanimljivo i prirodno da krenem sa učenjem, a strast prema heklici traje i danas. Sve to mi je bilo izuzetno zanimljivo i lako – poverila nam je Jelisaveta Vidaković.
„Projekti“ koji je odmaraju i raduju
Jelisaveta je u Somboru završila osnovne studije na Pedagoškom fakultetu, a potom i master za bibliotekara informatičara. Sa suprugom Dejanom se pre nekoliko godina vratila na porodično imanje u Istočnoj Srbiji i osnovala svoje poljoprivredno gazdinstvo sa četiri hektara zemlje, na kojoj gaje šipurke, dunje i orahe. Mali Izvor je malo, ušuškano seoce, skrajnuto, pa nema mnogo zabave za mlade. U predahu od poslova u zasadima Jelisaveta već desetak godina ima svoje projekte, koji je odmaraju.
– Heklanje me relaksira i raduje. Dok ruke rade, misli lutaju. Volim žive ili nežne, bajkovite boje. Heklam priveske za ključeve u obliku srca, ali pošto volimo životinje, osmislila sam i privezak za vlasnike pasa. Iako imam mačku, nisam uspela da osmislim ništa što bi mene i ostale na prvi pogled deklarisalo kao ljubitelja maca. To su mali upotrebni predmeti, simpatični i autentični. Svaki je unikat. Zadržala sam se na ukrasnim i odevnim predmetima, pa su tako na red došle i torbe – kaže Jelisaveta.
Više voli da hekla predmete koji se brže završavaju, za sat – dva ili za jedno popodne, ili veče.
Starinske mustre i prirodni materijali
– Zato mi teže padaju prekrivači za decu, ali nekako ih privedem kraju. Za njih je potrebno više nedelja da se završe, zavisi od slobodnog vremena. Najviše koristim starinske mustre kod heklanja, takozvanu bakinu kocku, mrtav bod i stubiće sa navijutkom. Postoje, naravno, i komplikovaniji bodovi, koji zahtevaju malo veću koncentraciju. Kod nas u kući je uvek bilo mnogo vunice, konaca ili smotuljaka, pa sam prvo heklala sitnije predmete, jer ne volim da se bilo šta baca. A, oni su idealni za takve sitnice. Ne radim sa veštačkim predivima, već koristim isključivo prirodne materijale ili sa neznatnim primesama, ako baš nema drugih. To je u skladu i duhu našeg života na selu i principima što prirodnijeg bivstvovanja – dodaje ona.
Priznaje da joj štrikanje teže ide od heklanja, ali zato voli vez. Tačkastom tehnikom na platnu veze motive koji joj se dopadaju, a onda sve to spakuje u ram, koji je spreman da se okači na zid i ukrasi nečiju sobu.
– Borimo se protiv masovne mode tako što stvaramo unikatne predmete od prirodnih materijala. Jednu tašnu iz radnje možete videti u rukama hiljada i hiljada žena. Meni je lepo kad neko nosi nešto ručno rađeno, što je jedinstveno, u šta je utkano vreme i kreativnost i što oslikava nečiju ličnost. S druge strane, tako se podstiču mali biznisi i zanati komšija, rođaka i prijatelja – ističe naša sagovornica.
Kurs heklanja i veza
– Danas se heklanje smatra veštinom prošlosti, jer na sve strane možete da pazarite uniformisanu odeću i dodatke iz fabrika. Pogotovo je čudno ako neko mlad hekla, a i sve je manje zahtevnih baka, koje svoje unuke uče da barataju sa heklicom i koncem. Baš zbog toga imam u planu da ovde na imanju u Malom Izvoru, u čistoj i netaknutoj prirodi, organizujem kurs heklanja i veza. Nije teško, zabavno je i strahovito opušta. Heklanje je stvoreno za borbu protiv stresa – kaže Jelisaveta Vidaković.
Piše: Biljana Nenković
