NIJE SVAKI STAJNJAK ISTI
Stajnjak je jedno od najstarijih organskih đubriva. Godinama pre pojave mineralnih đubriva njime je održavana i popravljana plodnost zemljišta. To je pre svega potpuno đubrivo, jer sadrži sve potrebne elemente za ishranu biljaka. Pored hranljivih elemenata, u njemu su prirodni hormoni koji stimulišu rast i razvoj biljaka. Zahvaljujući visokom sadržaju organske materije, osim što hrani biljke, on održava i povećava opštu plodnost zemljišta jer mu popravlja fizičke, hemijske i biološke osobine, što ga čini nezamenljivim organskim đubrivom za svaku biljnu proizvodnju.
Zemljište koje se redovno đubri stajnjakom (bar svake treće godine) lakše se obrađuje uz smanjenu potrošnju goriva. Zbog relativno niske koncentracije hraniva, u sistemu intenzivne poljoprivredne proizvodnje valja ga kombinovati s odgovarajućom količinom mineralnih đubriva, a na osnovu analize zemljišta i potrebe svakog useva posebno. Da podsetimo. Klasičan stajnjak je smesa čvrstih i tečnih ekskremenata domaćih životinja, izmešan s prostirkom, a više ili manje prerađen radom aerobnih mikroorganizama te se može smatrati humusnim i bakterijskim, odnosno kompleksnim đubrivom, jer pored svih makro sadrži i mikro elemente.
Životinje određuju sastav i namenu
Valja znati da nisu svi stajnjaci isti. Njihov hemijski sastav pretežno zavisi od vrste životinja od kojih potiče, jer one ne vare hranu jednako i ne uzimaju iste količine vode. Na našim prostorima stajnjak se grupiše (deli) po više osnova i svaki ima prednosti i mane u đubrenju određenih vrsta biljaka. Najčešće se deli prema vrstama životinja od kojih potiče, pa tako postoji goveđi, ovčiji, konjski, svinjski i živinski.
Ovčiji i konjski stajnjak su specifični po tome što se relativno brzo razlažu i jako zagrevaju, jer sadrže veliku količinu organskih materija. Oni su pogodniji za đubrenje teških, hladnih i vlažnih zemljišta. Konjski se najčešće koristi za pripremanje toplih leja. Prosečan hemijski sastav konjskog stajnjaka je 25 posto organskih materija, 0,6 azota, 0,3 fosfora i 0,5 procenata kalcijuma. U konjskom stajnjaku ima manje vode, a poseduje veliki kapacitet za vazduh. Naziva se “toplim”, jer brzo deluje pa je zato pogodan za hladna i teška zemljišta. Konji slabije usitnjavaju hranu od goveda pa zato u ovom stajnjaku ima više nesvarene organske materije koja dobro dođe kao hrana bakterijama. Zbog većeg sadržaja mikroflore i više nesvarene organske materije, procesi razlaganja su intenzivniji nego u goveđem stajnjaku pa se tokom previranja više zagreva i oslobađa više energije.
Ovčiji stajnjak ima nešto veći sadržaj organskih materija, povoljna fizička svojstva i dobar kapacitet za vazduh. Ima puno azota, a vode sadrži manje u poređenju sa stajnjakom drugih domaćih životinja. Mikroflora je bogatija od ostalih vrsta pa je zato i vredniji. Konjski i ovčiji stajnjak imaju manju količinu vode i sadrže više azota, fosfora i kalijuma. Pogodni su za zagrevanje toplih leja i đubrenje teških i vlažnih zemljišta.
Produženo dejstvo goveđeg i svinjskog stajnjaka
Goveđi i svinjski stajnjaci se sporije razlažu i daju manje toplote, upravo zato što sadrže manje organskih materija. Kod nas se najviše koristi goveđi stajnjak, jer goveda ima najviše, a u proseku, u njemu ima 20 procenata organskih materija, 0,45 azota, 0,25 fosfora, a kalijuma i kalcijuma po 0,40 posto. Ovaj stajnjak ima mnogo vode i teško se zagreva u procesu vrenja. Sadrži sluzave materije koje povećavaju povezanost čestica. Mikrobiološka aktivnost nije intenzivna, iako svaki gram sadrži milione bakterija, pa deluje sporo i naziva se “hladnim”. Pogodan je za uzgoj kalifornijskih glista. Svinjski stajnjak ima dosta povoljnu strukturu koja zavisi od načina ishrana svinja. Ukoliko se one pretežno hrane kabastom krmom, ovo đubrivo se ubraja u hladna, sporo se mineralizuje i male je biološke aktivnosti pa se preporučuje pre svega za lakša zemljišta. Goveđi i svinjski stajnjak su pogodniji za lakša, rastresitija i toplija zemljišta, jer se sporije razlažu, ali zato deluju duže od ovčijeg i konjskog.
Druga podela stajnjaka je na osnovu starosti. Tako postoji svež, poluzgoreo i zgoreo stajnjak. Svi oni imaju različitu energetsku i hranljivu vrednost. U povrtarstvu se svež stajnjak koristi za zagrevanje toplih leja, a kao poluzgoreo za đubrenje useva na otvorenom polju i pred osnovnu obradu zemljišta. Potpuno zgoreo stajnjak je najkorisniji kada se rastura neposredno pred setvu ili sadnju i za spravljanje zemljišno-đubrevitih smeša za punjenje toplih leja i pokrivanje semena.
Razlaganje stajnjaka zavisi od vlažnosti, temperature i prisustva vazduha u njemu i od sabijenosti. Razgradnjom gubi u težini, ali se zato u njemu povećava koncentracija azota, fosfora i kalijuma i popravlja se odnos ugljenika i azota.
Nezamenljiv u organskoj bašti
Za razliku od mineralnih đubriva, sve vrste stajnjaka imaju produženo dejstvo koje traje 3 do 4 godine. U prvoj godini biljke koriste oko 30 procenata hraniva, u drugoj oko 40, u trećoj oko 20 i u četvrtoj oko 10 procenata. Pred đubrenje stajnjak se može kombinovati s gipsom, krečnjakom i dolomitom ukoliko ima potrebe da se istovremeno popravlja i pH zemljišta. Krečnjak i dolomit se dodaju za smanjenje kiselosti dok se gipsom popravljaju alkalna zemljišta.
U organskoj bašti se zgoreli stajnjak rasprostire po površini zemljišta uz neznatno rahljenje – protresanje vilama, i samo delimično unosi u gornji setveni sloj. Najveći deo stajnjaka ostaje kao malč (prostirka) na površini, a na svaki kvadratni metar rasturi se od jednog do četiri kilograma.
U slučaju kada stajnjaka ima malo, valja ga štedeti pa se unosi samo u kućice ili redove. To nije idealno rešenje za popravku plodnosti, jer sledeće vegetacije hranljivi elementi mogu da nedostaju biljkama iz nove setve.
Količina stajnjaka koji se koristi zavisi od plodnosti zemljišta, vrste i načina gajenja biljaka. Laka zemljišta đubre se svake 2 do 3 godine, a teža posle 4 do 6 godina, što zavisi od plodoreda.
Hemijska, fizička i biološka svojstva svežeg stajnjaka značajno variraju zbog specifične prakse hranjenja životinja i upravljanja stajnjakom. Azot je nestabilan u svežem stajnjaku, jer se amonijak može lako izgubiti isparavanjem. Primena sirovog stajnjaka može da bude opasna, jer direktno utiče na bezbednost hrane zbog još uvek aktivnih patogena u njemu i ostataka lekova. Takođe, tokom kompostiranja, i najveći deo lako razgradivog ugljenika se izgubi u obliku gasa CO2, te se kompostirani stajnjaci odlikuju nižim sadržajem organskog C.
Koke đubre najbolje
Živinski stajnjak (piletnjak) je najjači, ima oko 1,6 procenata azota, 26 posto organskih materija, 1,45 fosfora, 0,8 kalijuma i 2, 5 odsto kalcijuma. Brzo i intenzivno deluje pa se preporučuje za useve koji brzo rastu. Stajnjak od živineje bogatiji hranivima nego onaj od drugih vrsta domaćih životinja i spada u koncentrovana đubriva. Najbogatije u hranivima je đubrivo kokoši.
Od mlađih životinja slabije đubrivo
Starost životinja takođe utiče na sastav stajnjaka. Starije i potpuno odrasle životinje hranu koriste samo za nadoknadu energije koju troše kretanjem i zagrevanjem tela, dok mlade životinje troše hranu i za svoj rast, pa je stoga njihov stajnjak siromašniji u mineralnim materijama.
Piše: Svetlana Mujanović
