Koren biljke vadi se u jesen i u rano proleće. Najpre se očisti od zemlje i delova koji su počeli da trule, zatim se opere, a deblji delovi se iseku na sitnije komadiće i suše nekoliko sati na direktnom jakom suncu, pa potom u hladu, na mestu sa dobrom cirkulacijom vazduha a poslednjih godina to se radi u sušarama. Biljka od koje se uzima koren treba da je starija od dve godine, jer je kod mlađih on vodnjikav, dok je kod previše starih drvenast. Mlado korenje i korenje iskopanih starijih biljki treba vratiti u zemlju da bi se vrsta sačuvala. U lekovite svrhe koristi se osušeni rizom zajedno sa korenom, poznatim pod imenom Inulae radix. Ima veoma prijatan miris koji potiče od alantola dok je ukus gorko-ljut.
Upotreba omana u lekovite svrhe je vrlo široka. Još su naši stariji lekari i fitoterapeuti, poput Josifa Pančića, Jovana Tucakova ili Rista Gostuškog, preporučivali upotrebu omana u obliku čaja ili tinkture protiv gripa, i isticali da je naročito efikasan kod kataralnog bronhitisa s kašljem i obilnim lučenjem sluzi. I danas se koristi kao ekspektorans, aromatik i prijatan antiseptik disajnih organa. Olakašava i podstiče iskašljavanje sekreta i bronhijalne sluzi kod respiratornih oboljenja. Deluje i kao diuretik ili uroantiseptik. S obzirom da sadrži inulin koji se primenjuje u dijetama dijabetičara, koren omana se koristi i za pripremu čajeva u fitoterapiji obolelih od šećerne bolesti. Upotrebljava se i za spravljanje obloga kod lečenja kožnih bolesti – ekcema, akni, urtikarije (koprivnjače) i sl.
Pišu: dipl.inž. Jovan Sušić, PSSS Šabac i
dipl. inž. Svetlana Mujanović, „Dobro jutro“