NEOBIČNA PLANTAŽA VOĆA DEJANA KOVAČA
Stari su nekada govorili da, ako u bačku zemlju poseješ dugme, ubraćeš kaput. Nije baš tako, ali nije ni daleko od toga. Sve češće se po tamošnjim seoskim okućnicama i voćnjacima, uz domaće, svima dobro znane, mogu videti i neuobičajene voćke koje su prešle dug put iz svojih postojbina – Azije, Amerike pa i Afrike – i ukorenile se u našoj ravnici. Prijaju im zemlja, sunce, voda, hrana i redovno i bogato rađaju.
Jedan od onih koji su pokušali da svoju budućnost vežu za neku neobičnu voćku je i Dejan Kovač iz Bačkog Monoštora kraj Sombora. Tražeći po internetu posao koji bi ga mogao zadržati u rodnom Monoštoru naišao je na kinesku urmu – žižulu, i rešio da se oproba kao voćar, mada do tada nije imao ni komad svoje zemlje. Volja je bila jača od hiljadu razloga protiv ovog poduhvata.
Slatki i mirisni plodovi mogu dugo da se čuvaju
Evo šta je Dejan, pre stečenog sopstvenog iskustva saznao o ovoj voćki. Kineska urma (Ziziphus jujube) poznata je i kao žižula, žižola, cicmak, unavi, jujuba, iglica, sirita, kineska datulja… U svojoj postojbini se gaji preko 4.000 godina i predstavlja vodeću voćnu vrstu. Dugovečna je i živi do 200 godina. To je manje listopadno drvo ili grm, raste dva do četiri metra u visinu s trnjem po granama i sitnijim listovima. U pazuhu lista se razvijaju mali žućkasti cvetovi prijatnog mirisa koji su vrlo privlačni pčelama. Cveta od sredine maja pa do avgusta, a plodovi sazrevaju u oktobru, ako ih mraz ne obere, i kasnije. Oni su jajoliki ili malo izduženi i mesnati, u početku zeleni, a pred zrenje sjajno crvenosmeđi do braon. Potpuno zreli se smežuraju, slatki su i mirišljavi i takvi, ako se još malo dosuše, mogu se dugo čuvati.
Žižula nije preterano zahtevna biljka, vrlo je otporna, uspeva i na suvim, kamenitim i toplim staništima, ali najviše joj odgovaraju sunčana mesta i plodno zemljište. Dobro podnosi niske temperature, preživi i zimskih -25 Celzijusovih stepeni, kao i letnjih 40. Otporna je i na bolesti i štetočine. Sadnja žižule slična je i kao kod drugih voćnih vrsta, a valja izbegavati teška, nepropusna, zabarena i preterano suva zemljišta. Voli vodu i traži zalivanje. Prorodi već u prvoj godini posle sadnje, navodi Dejan i dodaje:
– Pre šest godina sam, koliko ja znam kao prvi u Srbiji, iz Slovenije nabavio sadnice, koje nisu bile ni malo jeftine, nekih 25 evra komad, i posadio svojih prvih 130 stabala ove voćke – priča nam Kovač. – Koliko sam bio zaokupljen njome, zbog odomaćenog naziva, za moje ime i prezime seljani su „zalepli“ špicnamet Žižula. – Sada voćaka ima mnogo više što znači i više posla.
I dok je „pekao zanat“, sve probleme je morao sam da rešava, jer nije imao od koga da potraži savet, ovaj voćar je hrabro zakoračio na novu stepenicu, podneo je zahtev za organski certifikat za plodove žižule, i dobio ga. Tako će sada jedna od najzdravijih voćaka na svetu, koja je bogom dana za organski uzgoj jer nema ni prirodnih neprijatelja i uopšte ne oboleva, niti su joj potrebni neki posebni uslovi za uzgoj, iz Monoštora putovati u beli svet kao organsko voće.
Najproblematičnija je berba
– Problem s plasmanom svežih plodova sam imao samo prve godine dok nisam savladao neke korake u marketingu i dok kupci nisu čuli za ovo, istina za naše uslove prilično skupo voće – napominje ovaj voćar. – U Hrvatskoj, Sloveniji, a da ne pričamo o evropskim zemljama, žižula je, iako skupo, veoma cenjeno voće, a brzo planu i prerađevine, sokovi. džemovi, pekmezi, ali i rakija. Za plasman se više ne brinem, do kupca bi našlo put mnogo više žižula i prerađevina, ali u podizanje većeg voćnjaka ne smem se upustiti, jer ovo skupo voće nema ko da bere.
Posle lepo pripremljene i domaćinski stajnjakom pođubrene zemlje, ovaj voćar je posadio žižulu na razmak 4 x 4 m, i odmah postavio sistem za navodnjavanje jer, zizifus je stalno žedna. Kada su stabla počela da bujaju, video je da to nije dobro pa je u red, između svake voćke u rodu ubacio mladu sadnicu, proizvedenu u sopstvenom, malom rasadniku. I opet muka. Starije voćke je morao da rigorozno oreže, skrati da bi mogle da se beru sa zemlje, jer, grančice su pune trnja. I svake nove sezone ispočetka. U jesen rasturanje organskog đubriva, sada je to peletirani stajnjak, plitko zaoravanje. U zimu oštra rezidba, u vegetaciji blaga priprema vodotopivim đubrivima kroz sistem za zalivanje, rezidba, berba…
Kako nam priča ovaj voćar, najteže je bilo savladati rezidbu. Mora da se radi i zimska i letnja, jer voćke bujaju neverovatnom brzinom, habitus se mora držati pod kontrolom, kruna stalno provetravati, skraćivati vrhovi da ne rastu u međured… Tako, kada radoznali seljani zavire u njegovu plantažu, posebno posle zimske rezidbe, ne mogu se čudu načuditi, jer stabla su čudna, orezana, kako to voćari kažu, „u glavu“ odnosno sve do najdebljih grana, kako se ni jedno voće na ovim prostorima ne orezuje, ali tako treba, nije napravljena greška.
Letnjom rezidbom se kruna opet provetrava da krošnja prodiše i plodovi budu što sočniji. Dok voćke nisu bile orezane „u glavu“ sa svakog stabla se moglo nabrati pedesetak kilograma, ali išlo je teško. Sada, i pored sukcesivne berbe koja se ponavlja svaka dva-tri dana, rod nije teži od 25 kg. Iako se urme sada lakše beru, problem berbe nije rešen. Nedostaje berača i to je glavni razlog što se voćnjak ne širi. Jedini na koje može da se osloni su članovi porodice.
Lekoviti svi delovi voćke
Ovo sitno voće je veoma bogato flavonoidima, saponinima, šećerima, vitaminom A, vitaminima C i B2, mineralima – kalcijum, gvožđe i fosfor. Sadržaj vitamina C u jujubi je od 8 do 18 puta veći nego što ga ima u paradajzu ili citrusima i oko 200 puta više od vitamina C koji se nalazi u jabukama, kajsijama i kruškama. Žižula je veoma bogata vitaminom P, proteinima, jabučnom kiselinom, pektinom, taninima i rutinom. U listovima kineske urme ima dosta katehina, tanina i kumarina, vitamina B1 i uronske kiseline. Može se jesti kao sveža i tada ima najviše korisnih materija. Osim toga, ona se može sušiti, koristiti za slatka i džemove ili kompote i za pravljenje neverovatne domaće rakije. Zbog svog prijatnog ukusa, često se koristi za ublažavanje gorkog ukusa lekova.
Svaki deo drveta ima određenu lekovitu svrhu u raznim kulturama. Na primer, koštica voća kod drveta koje je staro tri godine se koristi kao odlično lekovito sredstvo za bolove u želucu i rane na koži. Osušeni listovi dobri su za lečenje tifusa kod dece, jer izazivaju preznojavanje i snižavaju temperaturu. Unutrašnjost drveta je moćan tonik za krv, a korenom se leče deca obolela od morbila i varičela i podstiče se rast kose. Plodovi su odlična prevencija gojaznosti, i jačaju mišiće i povećavaju fizičku izdržljivost. Od kore se pravi rastvor, koji pomaže kod zapaljenja oka. Naučno je dokazano da kineska urma ubrzava oporavak kod ciroze i hepatitisa. Plodovi ovog voća ublažavaju bolove i panične napade i preporučuje se kod nesanice, koja je posledica fizičkog i psihičkog umora.
Piše: Svetlana Mujanović
