U LJEPOJEVIĆIMA NA JAVORU
Par belih roda sa mladima uskoro će iz Ljepojevića poleteti put Afrike u toplije krajeve, upozoravajući meštane ovog i drugih planinskih sela na Javoru da je vreme za poslednje pripreme za zimu i snegove. U proleće, kada se vrate, znak je za poljske radove. I tako u zadnje tri decenije, koliko ima kako su prvi put ovde sletele.
Rode u nižim i pitomijim krajevima sigurno nisu retkost, ali su ovde na preko 1.200 metara nadmorske visine gde vlada surova klima prava atrakcija. U Ljepojeviće i prostrano Kalipolje kod Nove Varoši, prvi put su sletele u martu 1993, na krov ambara Milete Ivankovića i od tada su redovni gosti kod ovog domaćina. Postale su zaštitni znak i miljenice sela.
Vesnici proleća
– Čitao sam da bele rode žive oko 15 godina, pa zato mislim da su ptice koje sada doleću potomci tih prvih. Verovatno su ovde i rođene, pa ih neka nevidljiva sila svakog proleća vuče u zavičaj. Tako je i kod ljudi. Ne kaže se uzalud da nema raja bez rodnoga kraja – kaže za „Dobro jutro“ starina Mileta Ivanković (87).
Dolazak roda u proleće, meštanima je siguran znak da je kraj zimi koja ovde zna da traje i po četiri, pet meseci. Pale se traktori i oru njive, a stoka se izvodi na pašu nakon meseci provedenih u štali, na „suvoj“ hrani. Ove godine su poranile, i iznenadile sve.
– Doletele su već 12. marta, najranije od kada dolaze u Ljepojeviće. Bile su tu jednu sedmicu i iznenada nestale. Brinuli smo, ali su se srećom vratile posle 20 dana. Mudre su to ptice, verovatno da su osetile da će, posle toplih zimskih dana, u aprilu pasti sneg, pa su se sklonile negde na sigurno dok ne prođe – kaže Zoran Ivanković, Miletin sin.
Javor je ćudljiva planina, izgleda pitomo, ali zna da neprijatno iznenadi. Kao prošle godine, kada su tokom letnjeg nevremena štetu pretrpeli i rode, i meštani.
– Oluja im je oborila gnezdo i pobila mlade, tuga božija.Čim je nevreme prošlo, pritekli smo im u pomoć, popravili i učvrstili gnezdo traktorskom gumom. Dugo su ga odmeravale pre nego što su se u njega vratile. Velika je to za njih bila nesreća. Strepili smo da li će zbog toga ikad više doći u Ljepojeviće. Kada smo ih proletos videli, svi smo se mnogo obradovali – priča nam Zoran.
Ivankovićima kao porodica
Tokom ovih godina Ivankovići su se vezali za rode. Od proleća do jeseni, ujutru kad ustanu, prvo kroz prozor bace pogled na gnezdo i ptice. Rodama su oduševljeni i putnici asfaltnim drumom koji od Nove Varoši i Božetića vijuga kroz selo prema Ivanjici i Sjenici. Često zastanu na brežuljku iznad kuće Ivankovića i sa njega bace pogled, a obožava ih i jedino četvoro đaka iz obližnje seoske škole.
– Očito je da su se i rode vezale za nas. Zime su ovde duge i oštre, sa puno snega, a leta đudljiva, pa ipak redovno dolaze. Mora da ima neka povoljna, što bi se reklo, ruža vetrova, a i zasejana polja i Kalipoljska reka lep su im izvor hrane. Te godine kada su došle prvi put, sletele su na krov ambara pod slamom. Kasnije, kada smo ambar prekrili crepom postavili smo drvenu paletu na krov garaže i rode su na njoj napravile novo gnezdo u kome su i danas – kaže Zoran.
Ljepojevići su selo vrednih domaćina. Meštani se bave proizvodnjom krompira, heljde i punomasnog zlatarskog sira, po kojima su čuveni nadaleko. Uslovi su idealni za stočarstvo, pa kažu da nema kuće bez najmanje desetak muznih krava, koje zbog lekovitog bilja sa planinskih pašljaka daju kvalitetno mleko. Međutim, sve je manje žitelja, Ljepojevići dele sudbinu drugih sela u kojima se život gasi. Kada su rode ovde prvi put došle bilo je 157, a danas 120 stanovnika. Prosek starosti je 44,4 godine, ali su najmlađe selo u opštini.
U kući Ivankovića, pak, kao u košnici. Za razliku od mnogih, Zoran je ostao u selu i formirao porodicu. U domaćinstvu živi sa suprugom koja je rodom iz Albanije, sinovima Ivanom (13) i Milenkom (10) i roditeljima. Tu živi i njegov mlađi brat koji nije ženjen, dok je drugi sa porodicom u Novoj Varoši. Ivankovići u štali imaju više od 60 rasnih grla goveda i obrađuju oko 50 hektara zemlje, svoje i pod zakupom.
– Tu su i rode, koje kao da su nam članovi porodice. Sve u svemu neprocenjivo blago, i zbog toga ja sam srećan čovek – kaže Zoran Ivanković.
Na radost dece
– Najviše volimo da gledamo kada rode hrane mlade, a ove godine imaju dva ptića. Prvo iz gnezda ode mama roda i kada se nahrani po njivama i vrbacima vrati se u gnezdo i hrani ptiće, a onda ode tata, i sve tako naizmenično – pričaju najmlađi Ivankovići, braća Ivan i Milenko.
– Zanimljivo je i kada rode uče ptiće da lete. Jedna stane na kraj krova garaže i maše krilima, a druga im nekakako govori da idu za prvom i polako počnu da lete. I do Gospođindana već su dobri letači i mogu na dalek put u Afriku. A mi celu zimu s nestrpljenjem iščekujemo proleće i njihov povratak – pričaju Ivan i Milenko.
Piše: Željko Dulanović , Foto: Rade Prelić
