Sezonski posao berača voća koliko god se čini primamljiv nije nimalo lak. Ustajanje zorom, odlazak u voćnjak, branje po jakom suncu, a nadnice nikad dovoljne za toliki rad. Jednu takvu grupu, od vrlo mladih do onih u pedesetim godinama, sreli smo i na plantaži kajsija u Maloj Remeti. Njihov predstavnik Senka govorila je za Dobro jutro.
Imam grupu od deset ljudi i mi smo iz Sremske Mitrovice. Ležimir, Laćarak, Martinci i Mitrovica gde se skupimo i odakle krećemo za Remetu. Ima nas i vrlo mladih i onih u pedesetim godinama. Dosta je omladine koja se odlučila za ovaj posao – kaže Senka sa osmehom na licu, kao da nije pre zore ustala i već u pet bila na plantaži.
Kajsiju nije toliko teško brati, sve zavisi od osobe, jedino nam malo smeta vrućina. Tada nam bude malo teže, ali mi smo složni i radimo sve sa osmehom – sa tim osmehom rade sve sezonske poslove.
Ne beremo samo kajsiju, radimo sve sezonske poslove. Beremo jabuku, krušku, borovnicu, kad krene sezona i rezidbu. Pored rezidbe radili smo i razvlačenje mreža i skupljanje, sve što je u jednoj sezoni za rad – priča Senka, uzdahnuvši duboko kada je trebalo da odgovori na pitanje koliko je teško u Srbiji biti sezonski radnik.
U jednu ruku jeste teško zato što su dnevnice jako male. Ima ljudi koji razumeju i cene taj posao koji mi radimo i zadovoljni su učinkom, a ima i onih koji koliko god da uradiš ne cene – odmahuje rukom dok govori o ceni rada, koja je po njenom mišljenju mala.
Dnevnica je od trista dinara sat i sve zavisi od posla. Nešto je 300, nešto 350, nešto dođe do 400 dinara. Sa poslom se zbog jakih vrućina kreće od pet sati ujutro i radi se do jedan, što je osam sati. Inače je radno vreme od sedam do tri. Ima onih koji rade i po deset sati, ali mi smo odlučili ovako. Dugo putujemo i neki od nas ustaju i u dva sata da bi stigli na odredište. Većinom smo u Vojvodini, Erdevik, Šid, Žarkovce, Jazak, Remeta – rekla je za Dobro jutro grupovođa Senka.