Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Stančići, selo sa dušom koje nestaje

Stančići, selo sa dušom koje nestaje

491

Stančići, malo moravsko selo u čačanskoj kotlini, našlo se na „meti“ prestoničkih novinara još u prvoj polovini prošlog veka. Vredni povrtari u šezdesetak domaćinstava su pre Prvog i između dva svetska rata morali da nadniče, iako su imali blagorodne njive. Govorili su kako je zemlja toliko plodna da iz nje može da nikne i kuvani kukuruz. Pa, gde je onda „zapelo“ pored moravskih vrbaka na koje se spuštala magla? Ko ih je i kako spasio velikih dugova i nadničenja i zbog čega su novinari potezali put čak iz Beograda?

Odgovore je tražila izvesna Vera Stefanović, beogradska novinarka, koju je u selo 1937. godine poslao nedeljnik „Vreme“ i tadašnji urednik Boško Bogdanović. Na novinskim stupcima završili su kao dobar primer lokalne mikroekonomije, u vreme kada se o tome malo znalo u ekonomskim naukama. Uz to, sa osmišljenom inovacijom postali su uspešni domaćini i povrtari, i pri tom, solidarno vratili dugove i skupili dovoljno novca da sami naprave školu.

Slana „brala“ useve, dugovi rasli

Priča je plahovita, baš kao i Zapadna Morava. Tog avgustovskog kišovitog dana novinarka je stigla u Stančiće fijakerom, u pratnji inženjera agronomije Mladena Uroševića, koji je potekao iz tog sela. Obučen u seljačko sukno i sa opancima, ubeđivao je novinarku da je to najoriginalnije selo u zemlji.

U selu je omiljen, seljačkog je porekla i poznaje seljačke nevolje. Simpatije je stekao besplatnim stručnim savetima u pogledu toplih leja, racionalnog pčelarstva, navodnjavanja, selekcije semena, i najviše možda, srdačnošću – napisala je Vera Stefanović u svom tekstu.

Primećuje da selo nema crkvu i nijednu kafanu, što je za ondašnje vreme bilo neuobičajeno, ali da imaju školu, koju su sami napravili:

Pre Prvog svetskog rata ovo selo je bilo najsiromašnije u okolini. Ne što je zemlja bila posna i što usev nije hteo da ponese, naprotiv. Voće je u Stančićima najpre cvetalo. Pšenica je prvo u Stančićima klijala, a stančićki bostan prvi puštao vreže. Samo, šta je to vredelo seljacima kada je rana slana ubijala sve to za jednu noć. Ljudi su onda išli u nadnicu da bi održali dušu u zubima, a dug za seme i ostalo je rastao iz godine u godinu.

Tople leje Živojina Petrovića

I ko zna dokle bi njihova muka išla da jednog dana, u vreme kada je Prvi svetski rat već bio iza njih, njihov zemljak, Živojin Petrović, nije počeo ovako da razmišlja:

Zemlja je plodna… Sigurno. Da staviš skuvano zrno kukuruza i ono bi proklijalo, a mi siromašni i dug se gomila. Prokleta slana!

Tada je Živojin počeo da smišlja kako da izbegnu mrazeve. Našao je odbačene daske, pa ih spojio u kvadrate, naložio stajnjakom i zemljom i pokrio staklom. Tako su nastale tople leje, a u Stančićima su iz zvali „jastuci“. Tu je povrće ostajalo ušuškano dok ne prođu ćudi prirode. A Živojin je prve godine imao papriku, u doba kad se nije moglo pomisliti da je ima.

Komšije iz sela, pa i oni najnepoverljiviji, prihvatili su njegovu inovaciju i za godinu – dve Stančići su paprikom, paradajzom i ostalom zeleni snabdevali Čačak, Užice, Milanovac, Kragujevac, Požegu, Ivanjicu, pa čak i Novu Varoš. Svako domaćinstvo je za jednu sezonu iznosilo na pijac po stotinu zaprežnih kola zelene paprike. A o paradajzu, luku, grašku i kupusu da ne govorimo.

Svako domaćinstvo vodilo strogo knjigovodstvo

I tako, dok su u moravska predvečja svetlucali fenjeri i kloparali dolapi za zalivanje, Živojinov sin je novinarki ispričao da su svi dugovi vraćeni, dok su pogledom ispraćali neimenovanog komšiju.

– Vidite onog što ode niz put. Stalno čita knjige i obrazuje se. Kud bi mi sad da nije bilo knjiga? Lutali smo, lutali i grešili, a u knjigama sve to jasno i lepo piše – pripovedao je on, dok je omiljeni agronom objašnjavao kako su solidarno platili dugove.

– Zemlja rađa obilno, a ljudi se vole, nisu zavidljivi. Kad su videli da im je najrentabilnije da gaje samo povrće i kada je posao počeo, sazvali su zbor. Tada je svako od njih rekao koliko je tačno dužan i sve su solidarno platili. Sada svako domaćinstvo vodi čitavo knjigovodstvo. Ne sme nijedan dinar uludo da se potroši. Jedan je ostao nešto dužan u Čačku, ali on se propio, pa je sam kriv – govorio je za tadašnje „Vreme“ agronom Urošević i primetio:

– Čudni su ovi seljaci!

Novinarka, pak, primećuje da su sazidali školu, a crkvu još nemaju.

Nemamo, a i što da se trošimo! Mi se Bogu molimo uzgred, dok radimo – odgovara Živojinov sin, dok se iz njegovog mlekara širi miris sveže pomuženog mleka.

Gde su Stančići danas?

Stančići se nalaze uz Ibarsku magistralu, na desetom kilometru od Čačka ka Kraljevu. Iz doline pogled puca na Ovčar i Kablar, Jelicu i Gornju Trepču. Danas broje blizu 300 stanovnika u oko 90 kuća. Do 2011. godine u tri uzastopna popisa beležen je porast broja stanovnika, ali u poslednjem ih je, na žalost, manje. Mlađi su otišli iz sela nakon početka gradnje Moravskog koridora. Plodna zemlja tik pored Zapadne Morave otkupljena je za gradnju budućeg auto-puta.

Stariji, uz pomoć mlađih, obrađuju ono što je preostalo. A ostale su pojedine plodne njive, i bezvodne ili podbarne parcele, teške za obradu. Najveći deo proizvodnje danas je u zatvorenom prostoru, na okućnicama. Pola sela beli se pod plastenicima, koji su sedamdesetih godina zamenili tople leje ili „jastuke“. Gaji se paprika, paradajz, krastavci, krompir, kupus i nešto žitarica, ali teško da ćete u selu videti kravu, konje ili stado ovaca. Drže se tek poneko prase ili kokoška.

Ni danas nemaju crkvu. A, škola?

Meštani su oduvek upućeni na crkvu u susednom selu Mojsinje. Ni danas je nemaju, kao ni kafanu. Jedno vreme u Stančićima je radila prodavnica. Četvorogodišnja škola, sazidana tridesetih godina prošlog veka seljačkim parama, ove godine će biti zatvorena, jer nema đaka. Preostao je samo jedan trećak, koji će nastaviti školovanje u obližnjoj Preljini.

– Ove godine smo poslednji put proslavili Svetog Savu. Od jeseni škola će biti zatvorena. Ljudi su ovde srdačni, predusretljivi, a deca izuzetno vaspitana i vredna – kaže seoska učiteljica Katarina Jevtić, koja je u Stančićima službovala trideset godina.

Nebojša Radivojević, doktor ekonomskim nauka, kaže da to što su posle Prvog svetskog rata uradili žitelji Stančića je impresivan primer mikroekonomije sa primenom inovacije za to vreme.

Mala zajednica ljudi, upućenih jedni na druge, procenila je kojim resursima raspolaže, šta su nedostaci i protiv čega mogu da se bore. Potom su osmislili način na koji će se izvući iz problema i pronašli sopstveno rešenje – kaže Radivojević.

Tekst i foto: Biljana Nenković