Kada je majka pričala o svom detinjstvu, o suvoj planinskoj zemlji, krševima po kojima se pela čuvajući ovce, kopanju trave koju su predavali u zadrugu da se od nje četke prave, pečurkama od kojih su preživljavali, lekovitog bilja kojim je baba lečila svu čeljad, često je govorila da su prelazili „staze i bogaze“. Ostalo u narodu, još od turska doba, taj usek, uski prolaz „bogaz“. I nije bogaz bio samo to. Bio je i mali drveni stepenik, kao mostić, koji je spajao dva domaćinstva, razdeljena tarabom il› plotom, međa koju su zaljubljeni preskakali ašikujući. Tih i takvih bogaza bilo je širom sela, na svako malo, prelazilo se u skoku, ali se i zastajalo, jer osim za ašikovanje služilo je i za abrovanje. Tu bi se komšinice zaustavljale da progovore, da razmene koji abar, da ne čuje ona treća što gleda s brda u njihove kuće u dolini. Mi deca bi im dosađivali, stalno ih prekidajući u priči, dok preskačemo sa strane na stranu, s našeg u komšijino imanje. Ponekad bi zapele za plot, visile tako drečeći kao prasad pred klanje, ujna bi se ljutila i bogoradala skidajući nas, sve gledajući da nam slučajno ne pocepa majice zapele za drvo, jer bi se „Ola ljutila“(naša majka).
Kod tatinih, u selu s druge strane Divčibara, situacija je bila malo komičnija. Naročito kada bismo babu Zagorku, koja nas je obožavala, a inače nije daleko od kuće odmicala, povele u šetnju u kasno popodne. Em je bila srčani bolesnik, em je slabije videla jer joj se neka mrena na oči navukla, em je bila spora i jedva nas stizala, ali je sve baba ajduk pratila. Najveća neslana šala bila bi kad dođemo do bogaza. Baba da bi nam ispunila želju, povuče crnu dugu suknju do iznad kolena, zabele joj se noge od kolena naniže, na nagoma duge vunene crne čarape, ispod njih još jedne tanke, preko čarapa oko noge lastika da ne spadnu. Uvek bi desnom nogom, na kojoj su joj redovno broj veće gumane, koračila na taj drveni most. Huktala bi i puktala, pokušavajući u svojoj sedamdeset i nekoj, a to se tada smatralo vrlo starim, da nabaci stopalo na, otprilike, po metra visine. Kada bi konačno uspela, redovno bi zanela na levu stranu, i tek tad bi nastajala komendija. Ni tam ni vam. Jedna noga na bogazu druga visi, baba naginje, mi trčimo oko nje, ne znamo gde da hvatamo. Postavljamo lopovske za levu nogu ne bismo li je ujednačile nekako, ruke male, lopovske male, baba promašuje i ljulja. Usput pominje i sve svece, iako je bila vernik i nije psovala. Jedino je oduvek dozivala Svetog Iliju, zašto i kako baš njega i do danas ne saznasmo.
– O sveti Ilija pomozi mi, da preteknem, da siđem, ja dalje ne mogu. Izdaće me srce, ako noge nisu – kukala bi baba, inače srčani bolesnik koju su lekari toga doba zbog srčanih smetnji ubedili da je zdravije jesti zijtin (ulje) nego mas›, što smo mi koje mas nismo volele obilato koristile. Ali to je neka druga priča.
– E, vala ću reći Oli šta mi radite – trudila se da se naljuti, al› joj nešto i nije išlo od ruke, a ni noge. Frka bi prestala jer bi babino zapomaganje čuo brat od strica i svaki put kad bi smo je mi nagovorile da prelazi, on bi je skidao i nosao u rukama do kuće, grdeći nas usput, zaozbiljno. Prekida posao, nosa babu, a nama je do sprdnje. I on bi naravno pomenuo majku.
Tužiću vas strini – samo bi nas mrko pogledao, a mi bismo pobegle, baš preko tog bogaza u komšiluk, dok se strasti ne smire i svi ne odljute. Mada, nije nam to bilo samo da jedimo babu. Taj drveni prelaz bio je i granica, da znamo dokle je naše, gde se ne sme brati tuđe voće, gaziti kravama trava jer je neće pasti, gde ako nekog vidimo da priča, ne treba da se mešamo već da se javimo i prođemo, gde nam je noću kad krišom krenemo u skitnju sa bratom bilo lakše da preletimo prečicom, nego da obilazimo kamenim seoskim putevima. Za sve je služio i svima je služio.
Danas su retki, nakrivo nasađeni ko baba nekad dok je zanosila ulevo, obrasli travom, polomljeni. Ne služe kao nekad da se komšije spajaju, već su sada međa i razdvajaju, retki su, ali ja sam jedan našla. Da se setim lepog u nama, onog zbog čega smo se zvali ljudi.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
