Imali smo u selu negde na dnu bašče, mada smo tako zvali šljivik u koji su često sađene tikve ili lubenice, na ivici sa šumom jednu belu trešnju. Divljakušu. Ona i oskoruša na nekih desetak metara od nje bile su nama deci mitska stabla. Niko nije znao koliko je stara, odakle se tu pojavila, samo smo znali da postoji. Stablo joj je bilo, i dan danas pamtim, glatko teško za penjanje, grane duge, krošnja široka. Tako raskošna u svojoj veličini zauzimala je dobar deo te granične linije, videvši se i sa najudaljenije uzbrdice naših njiva. Na nju smo često, zabavljeni onim domaćim, šarenim, na koje se bilo lakše peti i zaboravljali. Tek kad bi se strini domozgilo da pravi slatko od trešanja, pa bi nas onako malene poćerala s kotaricama u rukama i velikom gajbom u koju bi ih prebacivala nakon branja. A muke naše dok se popnemo niko nije računao. Lopovski pa ramena i jedna hop gore, onda od gore ručicama pruženim jedna drugoj nekako se dovađamo i zauzimamo busiju. Ona slatka, gorko slatka, toliko da se zagrcneš kad je jedeš i čini mi se što si više gore, to je slast veća, a strah manji. Vidiš celo selo, siguran u toj ogromnoj krošnji sve dok strina od dole, ne napuni gajbu i ne zapeva na sav glas.
– Ajdemote vas dve, dosta je bilo još otoič. Šta gledate ko da sela nikad niste videle – mi bismo i ostale još, ali posla je previše. Trebalo je sve to odneti kući, oprati, povaditi košpe i staviti da se kuva. Danas je ta bela trešnja, divlja, skoro i zaboravljena. Retko gde je ima, a o njima, i svetlim kalemljenim je za Dobro jutro pričala Dr Sanja Radičević viši naučni saradnik Instituta za voćarstvo, Čačak.
– Boja pokožice kod trešnje može varirati od žute do tamnocrvene. Kada se kaže „bela trešnja“ misli se na trešnje svetle, žute boje pokožice, kao što su, na primer, dve starije pozne sorte – Droganova žuta i Denisenova žuta. Pored sorti potpuno žute pokožice, postoje i one koje imaju žutu osnovnu boju, ali i dopunsko rumenilo (‘šarene’), naročito na sunčanoj strani (Asenova rana, Napoleonova, Vega…itd.). Ove sorte su uglavnom rezultat nekog oblika oplemenjivačkog rada – bilo da su nepoznatog porekla i da su, zbog kvaliteta, decenijama, pa i vekovima, umnožavane od strane voćara, bilo da su relativno novijeg datuma, nastale planskom hibridizacijom. U ovu grupu spadaju i sorte svetle boje pokožice, mekanog i veoma slatkog ukusa (‘aršlame’), za koje se smatra da su poreklom iz Azije, verovatno donete na Balkan od strane otomanskih osvajača. One koje su stvorene hibridizacijom i sa aspekta današnjih zahteva mogu imati zadovoljavajuću krupnoću i čvrstinu. Generalno, trešnje svetle boje pokožice su osetljivije na uboje, i zahtevaju dodatnu pažnju pri berbi – objasnila je dr Radičević, navodeći dalje da neke velike razlike u otpornosti u odnosu na crvene trešnje nema.
– Nekih posebnih razlika u odnosu na trešnje crvene boje pokožice, u pogledu otpornosti na bolesti i štetočine nema – razlike postoje u odnosu na osetljivost ploda pri berbi, na uboje itd. Neke od tih sorti, zbog poznog sazrevanja, mogu biti veoma podložne napadu trešnjine muve (tzv. crvljivost trešnje) – osim podložnosti trešnjinoj muvi, problem može biti i transportabinost, jer su osetljivije u berti i teže se čuvaju.
– Današnje tržište ima zahteve za plodovima trešnje izvanredne krupnoće, čvrstine, crvene ili tamnocrvene boje pokožice, koji mogu da se čuvaju u određenom periodu, transportuju na udaljenije destinacije, itd. Takođe postoje zahtevi i za određenom količinom plodova svetle ili šarene pokožice, i uglavnom se smatra da njihova zastupljenost u sortimentu treba da bude do 10%. Njihovo gajenje u komercijalnim zasadima, ipak, treba ograničiti na blizinu većih potrošačkih centara, upravo zato što su osetljivije u berbi, nakon berbe se teže čuvaju i osetljivije su na transport.
Sa druge strane, njihovo gajenje često ima okućnički karakter, gaje se kao pojedinačna stabla u dvorištima, za jelo i preradu u domaćinstvu, bude nostalgiju… Upotreba u domaćinstvu je svakako od značaja, jer su plodovi ovih sorti kvalitetni i pogodni za pravljenje tradicionalnih proizvoda (slatko, kompot) – znajući kakav je ukus slatkog i kompota od ovog voća, postavlja se pitanje da li je prerada bele trešnje potencijal koji može da se iskoristi?
– Podizanje opšteg nivou proizvodnje i prerade u voćarstvu, podrazumeva širi asortiman proizvoda koji se mogu dobiti u prerađivačkoj industriji, gde i plodovi izrazito stonih vrsta voćaka, kao što je trešnja, mogu imati iznačajno mesto. U tom kontekstu treba razmatrati ulogu svetlije obojenih sorti trešnje, koje treba da budu namenje delom za stonu upotrebu, a delom za preradu – kada bismo imali prerađivačke potencijale a da to nisu samo mali proizvođači da li bi to moglo da bude bolje, Sanja Radičević je mišljenja da visoko razvijeni prerađivački potencijali imaju dugoročni pozitivan efekat na razvoj voćarstva u celini i proizvodnju plodova svih vrsta voćaka, pa i trešnje.
Kako je svetla trešnja vrlo bujna, ukoliko neko želi da gaji više od okućnice, morao bi da napravi i veći razmak.
– Bujnost jeste i karakteristika sorte, ali je prvenstveno stvar podloge na koje se sorte kaleme. Sorte kalemljene na bujnim generativnim podlogama dobijenim iz semena (divlja trešnja, magriva), zahtevaju veće razmake sadnje u odnosu na vegetativne podloge, naročito one slabije bujnosti. Ako je podloga prilično bujna divlja trešnja rastojanje sadnje treba da bude 5 metara između redova, odnosno najmanje 3 do 4 metra unutar reda, i to su donje granice za kombinacije bujna sorta/podloga. Ako se radi o vegetativnim podlogama manje bujnosti, onda razmaci mogu biti 4 ⨯3 metra (umereno bujne) do 4 ⨯1,5-2 m (slabo bujne podloge) – i da se vratimo na divlje trešnje, gde se mogu naći, kakav im je plod i kava uloga u voćarstvu.
– Divlje trešnje se mogu naći u šumama i na njihovim obodima, veoma su bujnog i snažnog stabla, najčešće sitnog ploda crvene ili crne pokožice, mada ima i svetlih. Plodovi mogu biti od značaja za preradu u domaćinstvu, ali se prvenstveno njihovo seme koristi za dobijanje podloga (sejanaca) za kalemljenje. Drvo divlje trešnje je cenjeno u stolarstvu – zaključila je Dr Sanja Radičević viši naučni saradnik Instituta za voćarstvo, Čačak.
Tekst: Zorica Dragojević
Manji procenat u uzgoju
– Uvek treba razmatrati zahteve tržišta, i namenu plodova. Kao neko ko se dugi niz godina bavi trešnjom, mogu reći da se sadnja sorti svetle boje pokožice preporučuje u manjem procentu, i to u kompoziciji sa sortama crvene boje, koje treba da dominiraju, a naročito ukoliko se radi o većim površinama. Podrazumeva se da među sortima svetle pokožice treba odabrati one koje su boljeg kvaliteta (krupnoća, čvrstina ploda), koje se mogu lako realizovati na tržištu, na otkupnim mestima koja nisu previše udaljena. Naši voćari to uglavnom dobro znaju, pa vode računa o svemu što može predstavljati rizik u proizvodnji, naročito kada je izbor sortimenta u pitanju – rekla je dr Sanja Radičević.
Interesantna za preradu, ali samo na okućnici
Mišljenja da se bela trešnja može preraditi, a da je uglavnom dobra na okućnici je i profesor Zoran Keserović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu
– Droganova žuta, Denisenova žuta i Lepa od Ohaja su stare sorte koje su zaboravljene, a koje bi bile jako iteresantne za okućnice s ozbirom da su one otporne na važnije prouzrokovače bolesti i štetočine. Nema ih u intenzivnim zasadima, ali su na okućnicama dobre jer se ne prskaju i nemaju simptoma bolesti, niti crvljivosti na plodovima. One idu na generativne podloge, na divlju trešnju u Centralnoj Srbiji jer je kisela zemlja, a ovde u Vojvodini idu na magrivu prunus mahaleb jer je ovde visok PH, ima dosta kalcijuma i to su ogromna stabla.
Ove su sorte interesantne za proizvodnju kompota, a pogotovo za proizvodnju slatkog. Od ovih sorti bi mogao da se stvori brend slatkog od žutih ili belih trešanja, dosta su slatke, imaju veliki sadržaj suvih materija – rekao je profesor Keserović.
