Bio je novembar pre dvadesetak godina. Noć, već je blizu ponoći. Kišica, ona jesenja, dosadna što probija jezu kroz kosti, pada satima. Više nas nervira, nego što smeta. Na parkignu pored škole u Žarkovu stoji parkiran autobus. Punimo ga lagano darovima za crkve i manastire koje ćemo obići po Crnoj Gori. Putnici već nestrpljivo cupkaju, krajnja destinacija je Ostrog. Idemo na poklonjenje Svetom Vasiliju. Sledi prozivka i nama omiljeni deo busa, šarage. Nas troje, Mile, Ljubica i ja, najbolji i najluđi prijatelji, kojima se uvek desi što nikom drugom nije, raspoloženi, iako pokisli, rupismo na ta poslednja sedišta, nama namenjena. Pored nas, sede devojka, fina, spremna da sluša naše pošalice, celonoćno čavrljanje i prozivke po svim mogućim osnovama.
– Jao Živka, opet ti sve smeta! Šta ti sad nije dobro ? – pita Mile Ljubicu, koju je zbog kratkog fitilja zvao Živčana, a od Živčana nastalo Živka. Ona se namešta, seda, ustaje, seda, ustaje, prelazi na jedno, drugo, treće sedište, sve joj nešto ne odgovara. A iskreno, na put je krenula u ne baš zavidnom zdravstvenom stanju.
Noć nam prođe u priči i kratkim pokušajima spavanja, dok je prota Hadži Radosav Mitić, tada već osamdesetosmogodišnjak, učenik tri sveca i školski drug patrijarha Pavla, ispovedao na sedištima ispred nas. Bile su to teške i bolne ispovedi, bar po dužini trajanja i gorkim suzama koje su prolivene. Hvala dragom Bogu, što ništa čuli nismo.
Negde posle jutarnje službe stigosmo i pred Ostrog. Iz doline, uskim, preuskim putem, gde se ni dva auta ne mogu mimoići, a o autobusima da i ne pričamo, krenusmo ka donjem manastiru. Na sredini, na najvećoj lakat krivini nasta panika. Vozač, kao i inače svi vozači, u tom delu nije mogao da smota iz prvog. Autobus krenu u rikverc i naše šarage nađoše se nad provalijom. Nas troje mirni, nasmejani, nastavljamo svoju priču i posmatramo unezverene putnike. Devojka do nas, do malopre jedno mirno čeljade, odjednom rupi, krenu da navuče zavesu na zadnje autobusko staklo, od straha poskoči iz sedišta i istrže i zavesu i omanju metalnu garnišnu, sruči se na ono sedište i poče da plače od straha.
– O sveti Vasilije, pomozi – samo se ču iz njenih usta. Mi pogledasmo po autobusu, većina žena popadale po podu, neke pognule glave, to je molitvena pesma, to je stezanje brojanica, krstića, to su metanija kako ko može i ume. Ja ne znam da li da plačem ili da se smejem. Prizor je, bar za mene, veličanstven. Šarage u vazduhu, osećaj kao da si ptica, lebdiš.
– Šta je žene, niste pile red bul? Znate da od njega dobijate krila – Ljubici kao da nije bilo dovoljno njihove patnje već je morala malo i da podbode. Vozač se samo nasmeja i nastavi da manevriše. Lebdeći tako izađosmo iz dva do tri napred-nazad kretanja i iz te krivine. Glave počeše da se dižu, prolomi se gromoglasan aplauz za majstora. U tom stigosmo i do donjeg manastira. Nisam sigurna i ne bih da slažem, ali utisak mi je bio da su se sve te u svom smirenju i molitvi nađene žene, izlomile kako bi što pre izašle iz autobusa i zauzele mesto u redu na poklonjenje svecu.
A red? Pa otegao se do kapije, toliko nas je bilo. Autobusi krcati došli sa svih strana, kao da smo i dalje jedna država. Svetac je sve ujedinio i katolike i muslimane i pravoslavce. Svi smo disali kao jedno, svi smo jedva čekali da celivamo mošti, da ispričamo utiske. I utisci su, zaista, bili neverovatni. Kao da nas je sveti Vasilije Ostroški pozvao da dođemo, baš taj dan, i saslušao svakog ponaosob i svakome pružio utehu i tračak nade za kojom su mnogi vapili.
Pod Ostrogom ostasmo sasvim dovoljno da prođemo pored moštiju po dva puta, da nakupujemo pune torbe ikona, krstića, brojanica, sveća, svega onoga što smo želeli da ponesemo našima, koji na put nisu mogli. Krenusmo dalje prema Kumanici, manastiru Eparhije mileševske, između Prijepolja, Bijelog Polja i Sjenice, u selu Vrbnica, a na granici Srbije i Crne Gore. Uz samu prugu, stoji uz stenje, a pri ulasku čuje se huka Lima. E, dođosmo i tu, i sad se vraćam na početak priče i Živku koja je krenula u lošem zdravstvenom stanju.
Izašavši iz autobusa Mile i ja je obuhvatismo ispod ramena i na jedvite jade unesosmo u crkvu. Iza nas ide momak sa flašom vode pod miškom, ne bi li joj dodao kad sedne i dođe sebi. Al’ međutim, moja sestra ne odluči da sedne, nego u trenutku pada u nesvest. Mile s jedne, ja s druge strane povučeni ka zemlji, trudimo se da ne padnemo, ni preko nje, a ni jedno preko drugog. Noge se prepliću, oko nas sve živo pada, pade onaj dečko sa flašom, saplete se o nas, flaša ode, cangrlja po crkvi. Što se više trudimo da se zadržimo, to više telima obaramo sve oko sebe. Prota dotrčao, čita molitvu za zdravlje, pola čita, pola podvriskuje. Na kraju:
– Pomozi Sveti Vasilijeeeee! Bože daj zdravlja rabi božijoj – stade. Stade on, stadosmo i mi. Niko da se seti kako se raba božija zove. Ajde drug, ajde prota, niko od putnika, ali ja ne mogu da se setim kako mi se sestra zove.
– Božeeeee, daj zdravlja rabi božijojjjjjj – ponovi prota – kako se zove, kako se zove? Ružica? – pita prota, sad već u panici.
– Nije proto, nije Ružica – znam da nije, al ne znam kako jeste.
– Ljubiciiiii – seti se stari prota i pobedonosno udari krstom po čelu rabu božiju koja se u tom trenutku povrati iz mrtvih. Svima laknu, podigosmo palu, pokupismo sve što je popadalo, odanusmo dušom. Kad se sastavismo uđosmo u autobus i krenusmo ka Beogradu. Noć je uveliko nastupila, putnici zaspali. Dok lagano tonem u san čujem rabu božiju kako peva:
– Vinoooo točim, a viiiiino ne pijeeeem – prota se blago nasmeja. Autobus lagano jezdi po putu.
Tekst: Zorica Dragojević
