Informacija da jedna učiteljica iz Vranja nije htela da pusti učenika da učestvuje u folkloru koji je izvodio igre iz ovog grada zato što je želeo da nosi šubaru na glavi, a ne fes kako je ona smatrala, podstaklo je tamošnjeg umetničkog rukovodioca Kulturno umetničkog društva “Predvodinica”, Bojana Ristića, da uradi anketu sa predstavnicima raznih folklornih ansambala tražeći da se izjasne da li su stari Vranjanci na glavi nosili šubaru ili fes. Odgovore koje je tom prilikom dobio bili su takvi da se sve svelo na to „da su oni čuli, a i videli na slikama da se fes nekada nosio u Vranju”.
– Iz ovoga se vidi da niko nije želeo da se pozabavi suštinom postavljenog pitanja i šta o tome kažu ljudi koji su stručni za ovu problematiku. Ne uči se tradicija tako što ćemo da pogledamo staru sliku i na osnovu toga donesemo proizvoljan zaključak, bez da se odgovori na pitanja zašto se i iz kog razloga tako nešto nosilo – kaže Bojan.
Fes je u Vranju, dok je bilo pod turskim ropstvom, prema njegovim rečima, u velikom broju slučajeva imao dvostruku ulogu. Kada su bile u pitanju imućnije porodice on je prvenstveno imao ulogu „članske karte”, jer im je osiguravao izvesne povlastice u tadašnjem društvu, a siromašnima koji su predstavljali većinu je čuvao glavu.
– Oni koji nisu imali fes nosili su bele peškire ili platno omotano oko glave poput turbana. Otuda je licemerno sa naše strane da nošenje fesa tada, u takvim prilikama, nazivamo izrazom slobodne volje ili društveno prihvatljivim komadom narodne nošnje, kada bi svako suprotstavljanje tome značilo za neke gubitak povlastica, a za druge gubitak života – priča Bojan i naglašava da na osnovu literature iz ovog perioda mogu da se razreše mnoge nedoumice o nošnji Vranjanaca u vreme Turaka, samo je treba pročitati.
On podvlači da je muška gradska kapa Vranjanaca bila plitka crna šubara, koja se oduvek nosila. Fes su doneli Turci, a sa njihovim odlaskom je otišao i fes kao da nikada nije postojao u ovom gradu.
– Fes nikada nije bio iskreno prihvaćena kapa. Nošena je zato što je moralo tako, ali su ljudi nosili i crnu šubaru. To je činjenica koja se iz nekog razloga gura u stranu, koja se gazi i koja gotovo nikoga ne interesuje sem nas Vranjanaca – ističe Bojan, kategorično tvrdeći da se danas fes u ni jednom kraju Srbije ne tretira kao narodna tradicija, osim u Vranju.
Zbog toga on na vranjskom dijalektu često ume na Fejsbuku da prozove Vranjance da posvedoče da li su se ikada njihove dede ženile, slavile krsnu slavu i umirale se fesom na glavi.
– A vi Vranjanci ima ve mlozina na Fejsbuk. „Turite ruku na srce i kažite vaši dede s’s fes li su se ženili, s’s fes li su slavili i s’s fes li su mreli.”
Jesu li ili nisu zapitaće se međusobno, ljutnja postoji jer ispada da su pre dolaska Turaka bili bosi i goli.
To što se smatra da je fes jedini bio deo nošnje Vranjanaca, uglavnom izaziva ljutnju, zato što ispada da su Vranjanci bili goli i bosi sve do trenutka dok nisu došli Turci i doneli fes sa sobom. Iako je fes i tursko doba bio zastupljen u celoj Srbiji, dodatno se povećava nepravda prema Vranju time što se fes predstavlja samo kao vranjska tradicija, dok to nije slučaj sa drugim gradovima u našoj zemlji – kategoričan je Bojan Ristić.
Tekst: Gordana Nastić
Foto: Gordana Nastić i Bojan Ristić
