U slučaju nestašice polena količina legla naglo opada, pa ponovo raste kada pčele unesu nove količine polena. Pokazano je da veća količina pojedenog polena ne znači da taj polen nutritivno više odgovara pčelama, već da ga pčele verovatno više konzumiraju zbog veće količine fagostimulanata – navodi Pavlović.
Kada bi pčele konzumirale med sa većom količinom polena u toku zime one bi bile u ozbiljnom problemu u periodu kada ne postoji mogućnost za pročisni let. To je zbog toga što nemaju enzime koji mogu da razlože čvrst omotač polenovog zrna sačinjen od celuloze i sporopolenina. Pored toga konzumiranje svega osim šećera koji se pretvara u vodu, ugljen-dioksid i energiju vodi ka proizvodnji različitih soli koje povećavaju osmotski pritisak u zadnjem crevu i pčele ne mogu da se oslobode viška vode.
– Pčele su veoma dobro prilagođene u uklanjanju polena iz nektara. Na slici je proventrikulus pčele radilice. Pogled od medne voljke prema srednjem crevu. Na četiri prsta se nalaze preklapajuće bodlje koje služe za filtriranje nektara. Tokom filtracije polen se prebacuje u srednje crevo, a proceđeni nektar se vraća u mednu voljku. Nektar potom može biti skladišten u ćelije saća – navodi Pavlović.
Takođe, nedostatak polena kod pčela dovodi i do kanibalizma, jer tada pčele, zbog očuvanja larvi starijih od pet dana, jedu mlađe leglo, pa mogu da proizvedu minimalne količine mleči kako bi mogle hraniti starije. Takve larve neće doživeti dugu starost i biti vrhunski aktivno sposobne, ali barem će preživeti do eventualnog sledećeg svežeg peluda iz prirode. Na ovaj način zajednica će preživeti, ali kako kaže to ne sme da postane uobičajena situacija u bilo kojoj vrsti uzgoja, jer kanibalizam može uništiti i do 70 odsto legla, što je neopisiv stres za pčelinju zajednicu.
Još jedan interesantan podatak koji je Pavlović izneo u vezi pčela je da one bez obzira na godišnje goba neće napuštati košnicu ako nema polena, bilo da je napolju -5 ili + 40 stepeni.
Tekst: Ljiljana Milovanović
